Dan šesti

Najveća literarna briga Rastka Petrovića u Sjedinjenim Američkim Državama bio je roman Dan šesti . Petrović se godinama intenzivno zalagao za njegovo objavljivanje i prevod. Roman se sastoji iz dva dela, čiji su dnevnički zapisi hronološki organizovani, ali i isprekidani brojnim retrospekcijama. Prvi segment romana, koji je Petrović za štampu pripremio i predao 1935. godine u Beogradu, odvija se u periodu od 1. novembra do 31. decembra 1915. godine i posvećen je teškom povlačeju srpske vojske i dela civilnog stanovništva preko Crne Gore i Albanije do Sredozemnog mora. Drugi segment romana, napisan u Sjedinjenim Američkim Državama, odigrava se od 9. juna do 18. novembra 1938. godine, u akademskom miljeu u Vašingtonu. Glavni junak obe „knjige“ je Stevan Papa-Katić, rođen 1898. godine u Beogradu. Mesta radnje oba dela romana povezuju i Toni (Radmila) Popović, njen američki suprug Džek Gordon, koji u prvom segmentu romana pomaže srpskm izbeglicama, i Mili (Milica), ćerka Tonine istoimene sestre Milice, koja je pri povlačenju preko planina, u napuštenoj kolibi, rodila Mili. Prvi deo knjige pripoveda o mukama sedamnaestogodišnjeg gimnazijalca Stevana, njegovih prijatelja (Smeđeg Petra, Milana Tomića, Dragiše Stefanoviča) i drugih ljudi koje slučajno sreće prilikom povlačena. Pripovedanje u trećem licu obeleženo je glađu, očajem, smrću, povremenim altruističkim momentima i potrebom da se pomogne, a pre svega osećanjima neprijateljstva među izbeglicama koje se bore za ostatke hrane i topla mesta za spavanje. U početku povlačenja, dok se Stevan još uvek nalazi u kamionu, ostaje u bliskom kontaktu sa beogradskim školskim drugovima, dok se kasnije sam probija kroz planine pokrivene snegom. Gimnazijalci vode žustre diskusije oko ljubavnih dešavanja, rivaliteta, socijalno-etničkih načela i književnih dela i pri tome uvek dolaze do razgovora o temama koje se tiču Stevanove porodice, a koja je pak puna zagonetki: samoubistvo Stevanovog oca Irca pet meseci pre Stevanovog rođena, lepota njegove majke Marice, koju su opevali Milan Rakić i Jovan Dučić (5: 316), a koja je zasenila i Stevana Džamića, najboljeg prijatelja Stevanovog oca, ili pak na sumnjiv način stečeno bogatstvo dede Papa-Katića, koji pak protivi Irčevom braku sa emancipovanom Maricom i čije ime Stevan ne pominje tokom marša, kako ne bi zadobio neke privilegije (5: 305). Dalje linije sižea grade biblijske intoniran brak između Jovana i Milice Tasić, rođenje njihove ćerke Mili u planinama, čiji otac verovatno i nije Jovan, već Stevan Džamić, uzaludno udvaranje Stevanovog prijatelja Dragiše Miličinoj sestri Toni (Radmili) Popović, koju je silovao Mišo, splavar sa Tare, koga pak brani advokat Džamić, kao i brojni kontakti sa drugim izbeglicama. Neke događaje i slojeve misli autor oblkuje u formi toka svesti, kakav se pronalazi kod Džejmsa Džojsa, Virdžnije Vulf, a u naznakama već i kod Bore Stankovića. Pri tome pripovedač ne samo što se unosi u glavne junake nego i u epizodne likove. Kroz više stranica izveštava iz perspektive gladne vučice, koja se odvojila od čopora, te koja tokom begstva nailazi na neprobojne povorke vojnika, sve dok na kraju ne uspeva da se spase u šumovitom planinskom predelu. Kao što to posebno upečatljivo nagoveštava scena sa vučicom ili epizoda sa psom koji poput gladnog šakala prati izmrcvarenog Stevana, i to sve dok ga ovaj ne zadavi kaišem, autor pripisuje prirodi personifikovanu, mistično-ambivalentnu ulogu. Ona je na taj način prostor životne pretnje, ali i mesto duboke ljudske čežnje. Tako beli planinski prostor predstavlja nemilosrdnu smrt usled hladnoće, ali i privlačnost ženskog tela (5: 165), dok zaslepljujuće sunce u snegu, prodiruća zimska noć, krvav porođaj u planinskoj kolibi, konji koji se postepeno smrzavaju i iznemogao pas simbolizuju nepokolebljivi ciklični tok života i smrti, koji istovremeno biva utkan i u kosmičku celinu. U delu romana koji se vezuje za Ameriku, Stevan ima četrdeset godina i već dve decenije živi u Sjedinjenim Američkim Državama. Odmah po dolasku oslobađa se nasleđenog bogatstva svog dede, koji je stradao u mađarskom logoru 1916. godine, i to čini prodajom svih fabrika, gostionica, prodavnica i drugih vrednosti u hartijama, a osniva zadužbinu za podržavanje nauke, koja nosi ime izgladnelog prijatelja Smeđeg Petra. Prvih godina Stevan zato i mora da radi kao pomoćni radnik, kako bi ponovo prikupio potreban novac kojim bi mogao da finansira svoje studije. Kao diplomirani paleontolog ubrzo stvara karijeru, postaje profesor Univerziteta u Vašingtonu i dobija Nobelovu nagradu. Ipak, slava ga nije sprečila da i dalje nastavi sa svojim skromnim i povučenim životom. Tek poznanstvo sa Džekom Gordonom, ocem njegovog studenta Bila, menja njegov život. U drugom braku Džek živi sa Toni, koju je upoznao u Prvom svetskom ratu, pri povlačenju preko Albanije, i sa njom ima Larija. Pored Bila, čija je majka rano umrla, u kući u kojoj se okuplja najviši krug američkog društva, živi i Mili, ćerka Tonine sestre Milice. Stevan saznaje od Toni da je Milica u Podgorici podlegla krvarenju, da se Miličina majka brinula o novorođenčetu, dok nije preminula u Skadru, kao i da se Miličin suprug Jovan Tasić, koji je prebegao u Elbasan, našao na brodu koji je potopljen između Krfa i Marselja (5: 520). Pošto je jedino Toni preživela, ona je i preuzela punu brigu oko Mili, koja je postala siroče. Pre nego što se udala za Džeka, Toni je još jednom susrela Dragišu, čija ljubav za nju još uvek nije nestala. O njemu u američkim novinama Stevan čita da je postao funkcioner u vladajućoj stranci, dok Džamić pregovara sa Hrvatskom seljačkom strankom, kako bi se ujedinila opozicija u zemlji (5: 529). Kao u nekoj narodnoj pesmi, Stevan se zaljubljuje u Mili, čijem je rođenju prisustvovao u planinama. Oni se venčavaju, a na kraju, u trenucima Stevanove smrti, čekaju i dete. Na jednom jezeru, gde je prvi put zagrlio Mili, Stevan je postao slučajna žrtva lova na jelene. Ležeći na samrti, halucinira, kako se sa svojim beogradskim prijateljima igra rata, u kome njemu pripada uloga pogođenog jelena. Čak i pesma, koju je pre toga pevao, vraća ga u detinjstvo, a i dalje u vreme „starih Slovena“ (5: 619). Tako se zatvara krug Stevanovog života, pri čemu se i kroz njegove poslednje misli pravi zaokret ka autorovom ranijem oduševljenju mitskim svetom Slovena. Godine 1935. izdavač Geca Kon odbio je da objavi prvi deo romana, koji je još uvek imao naslov Osam nedelja , iz predubeđenja da bi mračna predstava povlačenja srpske vojske i naroda mogla da doprinese neželjenim političkim zaključcima. Kako piše Marko Ristić (7: 286), Kon se ovde naslanja na stanoviše Slobodana Jovanovića, koji je bio ubeđen „da je u izvesnim, pa možda i u mnogim pasusima romana, albanska tragedija prikazana u odviše mračnom, takoreći, defetističkom i za srpsku vojsku skoro difamantnom vidu“ (2: 274). I Ljubica Luković kazuje o fatalnosti ovakve presude: Radio je Rastko nekoliko godina na tom delu koje je pred odlazak u Ameriku predao Gecu Konu. Ali, kako je Rastko naslikao našu albansku tragediju istinito, crnim bojama, kao što je ona i bila za srpski narod jeziva, recenzenti su savetovali izdavaču da taj rukopis vrati Rastku radi izvesnih skraćenja i prepravki, što je i učinio. Jedan od tih recenzenata, ugledan profesor Slobodan Jovanović, inače naklonjen Rastku, govorio mu je da se ne vraća u zemlju ako taj roman kasnije nazvan Dan šesti , ovako napisan, bude štampan (4: 89). U tekstu se, zapravo, i uviđaju neskriveni „defetistički“ pasusi. Već se na početku, kada Stevan Papa-Katić proživljava prve utiske svog povlačenja, kazuje sledeće: Stotine miliona ljudi obuzeti su samo tom halucinantnom idejom: nekako izvesti da se ostane živ. Ljudi marširaju, marširaju pod kišom rastopljenog olova. Ljudi stižu negde u ovakvu noć i, ne videći ni one pored sebe ni one ispred sebe, trče, bacaju bombe, ječe zadihani, pucaju, bodu, padaju po blatu, prosipaju svoja creva i svoju krv; po ovakvoj noći, ne videći ništa, ne znajući koga su ubili, ni ko će možda njih ubiti, ni gde se sve to dogodilo... (5: 20). Tekst je bez nacionalnog patosa. Iako se ne prikriva da austrijske trupe pokušavaju da razbiju linije gladnih srpskih vojnika koji se povlače, te da napade podržavaju i Albanci, koji pucaju sa visina (5: 155), a pomenuto je i da more neprijateljskih bombi pada na izbeglička skloništa i spasilačke brodove, deluje da su to sporadična, skoro usputna zapažanja. O uspešnim srpskim manevrima i herojskim delima nema ni naznake. U središtu romana su beda, glad, iznurenost, očaj, tifus, smrt – sudbine koju podjednako dele i izbegli civili sa srpskom vojskom koja se povlači, ali i zarobljeni austrijski vojnici. Čak su i strane koje pružaju izbeglicama krov i pomoć različitog etničko-religioznog porekla: Albanci, Crnogorci, katolici, muslimani, pravoslavci, Italijani. Rastući moralni pad tematizuje se pak iz perspektive izbeglog Stevana i odnosi se isključivo na sopstvene redove. Ovaj moralni sunovrat Stevan uočava najpre na samom sebi: što je gladniji i izmoždeniji, to je manje spreman da sa drugima deli preostale zalihe. Zenit ovog moralnog urušavanja simbolički pada na „poslednji dan godine 1915.“ (5: 441). Mržnja između dva saputnika, sa kojima Stevan gradi potrebno sklonište, kulminira do smrti: bezimeni „ratar“, u kome se lako prepoznaje Kain, ubada „vunjast[og]“, dok iznemogao Stevan nije u mogućnosti da reaguje. U Prvoj knjizi Mojsijevoj , u prevodu Đure Daničića, navodi se: I rodi opet brata njegova Avelja. I Avelj posta pastir a Kajin ratar. [...] Poslije govoraše Kajin s Aveljem bratom svojim. Ali kad bijahu u polju, skoči Kajin na Avelja brata svojega, i ubi ga (4: 2; 4: 8). Prvi deo romana se završava rečima: „Ali nikada više braća… Nikada… Nikada!“ (5: 450). U rukopisu prevoda na engleski jezik, koji se čuva u arhivu Narodnog muzeja u Beogradu, ovaj usklik je još izrazitije istaknut: „But never again will men be my brothers... never... never!“ (318). Drugi deo romana povezuje biblijski motiv „bratoubistva“ sa američkim građanskim ratom, o čemu Bil Gordon misli dok ide na planinarenje u područje koje se zove „Henry House Hills“: Sa mržnjom i gnevom u srcu, oni su se razorili. Dva brata i dva druga, dve mladosti i dve budućnosti, na ovome mestu, pod ovim zvezdama, između ovih planina. A sada su ležali priljubljeni, umireni, nasmešeni, kao da jedan drugome šapću nežne reči o svojim draganama, i kao da čuvaju jedan drugog od dušmanina i od zla. Od danas pa zauvek. Pa ipak, pali su za istu zemlju i u istom času (5: 498). Istorijska scenografija koja je povezana sa Mišinim ubistvom gazdarice Toni Popović, koju je splavar Miša strasno voleo, stvara konstrast u odnosu na predstavu Bila Gordona o jedinstvu svih živih bića, na koju ga je inspirisala poseta jednom indijanskom rezervatu. Ovo kosmičko iskustvo neposredno prethodi Bilovim razmišljanjima o građanskom ratu: [...] a onda zatvori oči i nasmeši se u sebi pun ljubavi za tu zemlju, za zvezde koje silaze da je dodirnu, za insekte, za vazduh i za samoga sebe. Osećao je svoje telo kao deo svega toga (5: 497). Srodno iskustvo na samrti doživljava i Stevan. Ne samo što se vraća u beogradsko detinjstvo ili u vreme „star[ih] Sloven[a]“ nego se oseća i kao jelen, „koga su lovci gonili i ubili“ (5: 621). Ova unutrašnja slika na kraju romana se prenosi na njegovu suprugu Milicu, kada joj Stevanovo mrtvo telo dovoze kamionom: „Međutim, prvo što je videla bio je mrtav jelen sa divnim vitim rogovima, sa vlažnim očima i tamnim nozdrvama“ (5: 622). Mili vidi ono što je Stevan doživeo pred smrt i ono što je Bil proživeo među severnoameričkim Indijancima: svepovezanost čovečanstva sa prirodom i kosmosom. Izvor: Rastko Petrović, "Der sechste Tag. Gedichte und Prosa", Leipziger Literaturverlag, Leipzig 2026, Eingeleitet und aus dem Serbischen übersetzt von Robert Hodel

Ljudi govore

Godine 1931. Rastko Petrović izdavaču Geci Konu predlaže za štampanje knjigu koja ključne ideje preuzima iz eseja „Helioterapija afazije”, formulisanog zajedno sa Markom Ristićem, te ih dalje poetski razrađuje – u pitanju je delo Ljudi govore . Geca Kon prihvata štampanje, ali pod uslovom da tri osobe budu garanti ukoliko dođe do potencijalnog finansijskog gubitka. Među potpisanima je ponovo bio Aleksandar Deroko (1: 104). Ovakav oprez Gece Kona je razumljiv: tekst od sedamdeset stranica bio je mešavina putopisa, lirske proze i esejistike, bez objedinjujućeg razvoja događaja. Prva dva dela sastoje se od kratkih, naizgled beznačajnih svakodnevnih razgovora bezazlenih ljudi, koje stranac sreće slučajno na jednom jezeru, dok u trećem delu, koji se odvija noću, autor zalazi u izrazito metaforične, lirske ekskurse, filozofska promatranja, uz čiste nizove zvukova, koji su oblikovani prema onima iz Uliksa Džejmsa Džojsa. Ponavljanje naizgled bezačajnih, banalnih floskula u razgovorima evocira sivu i sporu svakodnevnicu, od koje stanovnici jezerske okoline uzaludno pokušavaju da pobegnu. Rođenje deteta na kraju teksta još dodatno podvlači cikličnu jednoličnost života. Ipak, svet ostrva, u kome se ispod površine odigravaju neizrečene tragedije, postaje simbol čovečanstva uopšte, kao i pokušaj putnika da se poistoveti sa jednostavnim životom ljudi koje sreće. Neprekidna forma razgovora tako konačno biva i suština ovog kratkog romana: ona manifestuje volju izmirenja sa cikličnim tokom života i smrti. U očiglednoj jednoličnosti i uzaludnosti svakodnevnih obaveza nazire se lepota, koja svoj izvor pronalazi u prihvatanju nepretenciozne jednostavnosti svakodnevice. U pokušaju stranca da o svojoj egzistenciji promišlja u skladu sa stanovnicima predela oko jezera, Petrović ne raskida samo na lčnom planu sa idejom izuzetnog života, već je to zapravo raskidanje sa modernističkm kultom genija. Time se autor priblžava drugim književnim delima nastajalim tridesetih godina 20. veka, u koje se svrstavaju i ostvarenja Jaroslava Ivaškjeviča ( Panny z Wilka, 1932), Karla Čapeka ( Hordubal, Povětroň , Obyčejný život, 1933–1934), Vladislava Vančure ( Tři řeky, 1936), Ive Andrića ili italijanskih neorealista, poput Alberta Moravije, Elija Vitorinija, Čezarea Pavezea, tj. književnosti koja se uz svest o avangardnim strujanjima vraća mimetičkom, narativnom, profanom, kao i jeziku svakodnevice. Ovu „mal[u] i genijaln[u] knjig[u]“<sup class="footnote" data-tooltip="Stanislav Vinaver, „Ljudi govore Rastka Petrovića“, Beogradsko ogledalo, Dela Stanislava Vinavera, knj. 9, priredio Gojko Tešić, Beograd: Službeni glasnik; Zavod za udžbenike, 2012, 134.">3</sup> Vinaver upoređuje sa grčkom tragedijom – u pitanju je poređenje u kome narod koji govori biva poput hora kod Tespida, dok mu strani putnik stoji suprotstavljen kao jedini glumac, sa čvrstim ciljem da mu se približi. Ovakvu identifikaciju sugeriše i autopoetičko poređenje sa pčelom, 4 čiji je sakupljen nektar koji se pretvara u med poput govora ljudi koji se oblikuje u tekst romana: „Kakav rad!“, konstatuje pripovedač pošto je legao na livadu prepunu cveća, „tako bih voleo jednom da stvaram, skupljajući ono što je najbolje u bogatstvima oko mene, da preradim to zatim u jednu jedinstvenu homogenost“ (12: 162). Već se u članku „Dvanaest godina naše književnosti“ iz 1930. godine Petrović samokritički zapitao: Kad čovek dakle vidi da je misao ona koja pripada svima, a da njen izražaj, u jednom apsolutnom smislu, pripada samo nekolicini onima koji govore pisanom i objavljenom rečju, kroz književnost, neizostavno se mora pitati šta znači deset i više godina naše književnosti u odnosu prema nekolicini miliona ljudi koji misle jezikom na kome se izražava ta književnost. <sup class="footnote" data-tooltip="Rastko Petrović, „Dvanaest godina naše književnosti“, Vreme, 9. 11. 1930, 4.">5</sup> Takođe, i u eseju „Misao“ iz 1931. godine pokazuje se kako autora zanima mišljenje koje proističe iz celokupne istorije čovečanstva: Ali čovečanstvo je mislilo toga trenutka u tom čoveku, i u svakom drugom i drukčijem čoveku koji se zamisli. Od tih milijardi misli, slučajnih, nedovršenih, nesređenih, i od onih disciplinovanih, metodskih, sređenih, ispliće se već vekovima duhovni život čovečanstva.<sup class="footnote" data-tooltip="Rastko Petrović, „Misao“, Vreme, 6–9. 1. 1931, 17.">6</sup> Roman Ljudi govore , koji se, kako je to naznačeno i u predgovoru, ne odvija ni na jednom specifičnom mestu, prikazivan je širom zemlje. Tako Todor Manojlović piše u Letopisu Matice srpske 1931. godine: Kada je, pre deset godina, Rastko Petrović izdao svoju Burlesku Gospodina Peruna, već se osećalo da se tu javlja jedan pisac koji će imati nešto da nam kaže, nešto svoje, nešto novo. Godinu dana kasnije, u njegovim se Otkrovenjima odista već otkrilo čežnjivo i misaono lice naše moderne poezije. Danas, u Ljudi govore, izgovorila je, uobličila je ta poezija nešto od svoje najdublje i najplemenitije suštine. <sup class="footnote" data-tooltip="Todor Manojlović, Letopis Matice srpske, IV–V, 1931, 145.">7</sup> Dragan Aleksić, koji Rastku Petroviću pripisuje „emocionalni humanizam“, povezan sa „kosmičk[im] fatalizm[om]“, u tekstu u listu Vreme ističe sledeće: Rastko Petrović pravi presek kroz nagonski izražena osećanja i misli najobičnijih ljudi. To je presek života uopšte. Iz njega se izdiže jedna snaga sazdana od nemoći, prikovanosti, prometejske vezanosti za živu zemlju, lokalitet i običaj. Tajna života i njegovih stvaranja izgleda da je u tome: putnici ne stvaraju, nomadi ne grade. Prikovan uz parče zemlje čovek stvara vrednosti. Ma kako je to tragično, ima u tome jedan znak vedrine. Sudbina čovekova je određena uglom raspinjanja između poleta fantazije i zakona nagona. <sup class="footnote" data-tooltip="D. A., „Ljudi govore od Rastka Petrovića“, Vreme, 16. 5. 1931, 6.">8</sup> U stvari, pripovedač romana Ljudi govore ni u jednom trenutku ne misli o tome da postane deo njemu tako drage ostrvske zajednice, on ostaje putnik koji posmatra i stvara. O tome autor kazuje u razgovoru sa Vojislavom Grolom. Na pitanje šta bi bilo „lepo“ u umetnosti, on odgovara: Lepo? Sve ono što nas ubedi u veliku i veličanstvenu vrednost života; sve ono što nas ubedi da radi života vredi čeznuti, trpeti, jecati. U svakom trenutku život prevazilazi sam sebe i sve što je u njemu prevazilazi sa njim zajedno samo sebe: to je ono što je lepo i što je sublimno u stvarima, u nama, u životu u opšte. <sup class="footnote" data-tooltip="Vojislav Grol, „Jedna šetnja sa Rastko Petrovićem“, Politika, 11. 5. 1929, 6.">9</sup> I ovde se zapaža koliko Petrović manje govori o umetnosti, a zapravo više o vrednosti života po sebi, koji je zajednički za sve ljude i od koga se on istovremeno opisujući ga i distancira. Izvor: Rastko Petrović, "Der sechste Tag. Gedichte und Prosa", Leipziger Literaturverlag, Leipzig 2026, Eingeleitet und aus dem Serbischen übersetzt von Robert Hodel

Der sechste Tag. Gedichte und Prosa

Antologija „Šesti dan“ Rastka Petrovića okuplja ključne pesme, prozne tekstove i odlomke iz istoimenog romana, pružajući sažet uvid u delo jednog od najvažnijih autora srpske avangarde. U središtu se iznova pojavljuje iskustvo rata, izgnanstva i egzistencijalnih graničnih situacija – naročito traumatično povlačenje preko Albanije tokom Prvog svetskog rata, koje je u romanu „Šesti dan“ literarno oblikovano. Uz to, tu su i pesme prožete ekspresionističkim izrazom, prozni tekstovi utemeljeni u mitološkom nasleđu, kao i putopisna proza koja svedoči o Petrovićevom kosmopolitskom životu između Beograda, Pariza i kasnije Vašingtona. Tekstovi osciluju između ekstatične afirmacije života i iskustva radikalnog razaranja; telesnost, homoerotski motivi, smrt i metafizička težnja često stoje u neposrednoj blizini. Nit koja povezuje ovu antologiju jeste potraga za novom, postherojskom humanošću nakon sloma starog poretka. Istorija se ne prikazuje kao kolektivni mit, već kao tragedija pojedinca. Istovremeno, Petrović poseže za slovenskom mitologijom, arhaičnim motivima i avangardnim razaranjem forme, čime se prošlost i modernost prepliću. U njegovim tekstovima stalno se vraća pitanje odnosa između individualne egzistencije, nacionalnog identiteta i univerzalnog humanizma. U opsežnom uvodu, priređivač i prevodilac Robert Hodel uspostavlja blisku vezu između života i dela. On prati Petrovićevu biografiju – umetničko i politički angažovano porodično okruženje u Beogradu, ratne gubitke, iskustvo izgnanstva, susrete sa pariskom avangardom (Breton, Elijar, Pikaso) – i pokazuje kako se ta iskustva neposredno odražavaju u motivima, temama i stilskim postupcima njegovih tekstova. Hodel ne izlaže biografske činjenice samo informativno, već ih koristi kao ključ za tumačenje: egzistencijalni lomovi Petrovićevog života ogledaju se u formalnoj smelosti i stilističkoj radikalnosti njegovog dela. Knjiga Petrovića predstavlja kao pisca na granici između nacionalne književnosti i evropske moderne. Ona jasno pokazuje koliko su u njegovom stvaralaštvu isprepleteni lično iskustvo, istorijska katastrofa i avangardna estetika – i kako iz tog napona nastaje i danas snažna i slojevita književnost. Rastko Petrović (1898, Beograd – 1949, Vašington) bio je deveto dete Dimitrija Petrovića, istoričara, i Mileve, učiteljice. Bio je mlađi brat poznate slikarke Nadežde Petrović. Porodica Petrović bila je ugledna i poznata u Beogradu. Rano je ostao bez majke i odrastao uz svoje sestre. Osnovnu školu i niže razrede gimnazije pohađao je u Beogradu od 1905. do 1914. godine. Tokom Balkanskih ratova 1912. prekida školovanje. U Prvom svetskom ratu najpre odlazi kao dobrovoljac na front, zatim prelazi Albaniju i odlazi u Francusku, gde završava gimnaziju u Nici i kao stipendista francuske vlade studira pravo u Parizu. U Parizu dolazi u dodir sa pesnicima i umetnicima savremenog doba. Piše pesme, pripovetke i tekstove o likovnoj umetnosti. Godine 1921. objavljuje roman „Burleska gospodina Peruna, boga groma“, a 1922. zbirku pesama „Otkrovenje“. U tom periodu sarađuje sa Milanom Dedincem, Markom Ristićem, Tinom Ujevićem i drugima, čime postavlja temelje nadrealizma u srpskoj književnosti. Kasnije radi u Ministarstvu inostranih poslova, a 1926. postaje službenik u diplomatskom predstavništvu u Vatikanu pod vođstvom Milana Rakića. Putuje po Italiji, Španiji, Francuskoj, Turskoj i naročito Africi, što rezultira njegovim značajnim putopisom „Afrika“ (1930). Godine 1935. imenovan je za vicekonzula u Čikagu, a 1936. odlazi u Vašington kao sekretar ambasade. Tokom Drugog svetskog rata ostaje u Sjedinjenim Američkim Državama, gde piše pesme za zbirku „Ponoćna dela“. Umire iznenada 15. avgusta 1949. godine u Vašingtonu. Njegovi posmrtni ostaci preneti su u Beograd 1986. godine. Robert Hodel (rođen 1959. u Butišolcu, Luzern) studirao je slavistiku, filozofiju i etnologiju u Bernu, Sankt Peterburgu, Novom Sadu i Pragu. Od 1997. godine profesor je slavističke književnosti na Univerzitetu u Hamburgu. Njegovi prevodi i biografski radovi nagrađeni su, između ostalog, Petropol nagradom grada Sankt Peterburga (2015), Zlatnom medaljom za zasluge Republike Srbije (2021) i srpskom slavističkom nagradom (2025). Predgovor i prevod sa srpskog: Robert Hodel

Gorski vijenac

Gorski vijenac Petra II Petrovića Njegoša jedno je od najvažnijih dela južnoslovenske književnosti. Da bi se bolje razumelo, važno je imati u vidu istorijske prilike u vreme osmanske vlasti i odnose unutar tadašnjeg crnogorskog društva. 1. Istorijski okvir dela Gorski vijenac objavljen je 1847. godine i predstavlja jedno od najznačajnijih dela južnoslovenske književnosti. Radnja je smeštena u XVII vek, u vreme osmanske vlasti na Balkanu, i tematizuje događaje poznate kao „istraga poturica“, odnosno sukob unutar crnogorske zajednice. Ovaj motiv ne može se razumeti bez šireg istorijskog konteksta u kojem je nastao. 2. Osmanski državni sistem i verska pripadnost U Osmanskom carstvu vera nije bila samo lično uverenje, već i pravno-politička kategorija. Stanovništvo je bilo organizovano prema verskoj pripadnosti (milletski sistem), a ta pripadnost određivala je poreze, prava i društveni položaj. Hrišćanski podanici plaćali su poseban porez (džiziju) i nisu imali pristup najvišim vojnim i upravnim funkcijama. U ranijim vekovima postojala je i praksa devširme (danak u krvi), kojom su dečaci odvođeni radi službe u državnom aparatu. Prihvatanje islama značilo je punu integraciju u državni sistem — bez posebnog poreza i sa mogućnošću vojne i administrativne karijere. Islamizovani pripadnici lokalnog stanovništva mogli su postati deo struktura vlasti. 3. Unutrašnji sukob i „istraga poturica“ Kada je deo pravoslavnog stanovništva težio političkoj slobodi i prekidu osmanske vlasti, taj proces je neminovno zahvatao i članove iste zajednice koji su bili povezani sa postojećim poretkom. Zbog toga sukob koji Njegoš tematizuje u Gorskom vijencu ne može biti sveden na jednostavnu versku ili etničku suprotnost. Reč je o složenom istorijskom konfliktu unutar iste etničke i jezičke zajednice, u kojem su verska pripadnost, politička lojalnost i istorijske okolnosti bile tesno povezane. Na tu složenost ukazivao je i Ivo Andrić: „To nije bio samo sukob dveju vera, nacija i rasa, to je bio sudar dveju stihija, Istoka i Zapada, a sudbina je naša htela da se ta borba uglavnom odigra na našim teritorijama i da prepolovi i podvoji našu nacionalnu celinu svojim krvavim zidom. U tu borbu stihija bili smo zavitlani i bačeni svi, i na kojoj se ko strani zadesio, na toj se i borio, sa istim smislom, istim junaštvom i istom verom u pravednost svoje stvari.“ U tom smislu, Gorski vijenac ne može se čitati kao jednostavno opravdavanje nasilja, već pre kao književno promišljanje tragičnih istorijskih podela i teških izbora u vremenu imperijalne dominacije. 4. Književni značaj i umetnička vrednost U umetničkom smislu, Njegoš je, oslanjajući se na tradiciju narodne epike i savremene evropske književne tokove, stvorio jedinstvenu pesničku formu u kojoj se prepliću elementi lirike, drame i epa. Polazeći od istorijskog motiva, spev prerasta u širu sliku crnogorske prošlosti, ali i svakodnevnog života, mentaliteta i duhovnog iskustva naroda. Delo obuhvata i susret različitih svetova — lokalne tradicije i evropskih uticaja, Istoka i Zapada — pa time nadilazi uski istorijski okvir. U dijalozima i meditativnim delovima speva spajaju se hrišćanska misao, filozofska razmatranja i snažna kosmička simbolika. Gorski vijenac tako postaje više od istorijske poeme: pesnička sinteza kolektivnog iskustva oblikovana u vrhunski umetnički izraz. 5. Godina 1847 i „Vukova pobeda“ Godina 1847, u kojoj je Gorski vijenac štampan na narodnom jeziku, smatra se i godinom „Vukove pobede“, jer su tada objavljena i druga ključna dela na reformisanom srpskom jeziku. Time je potvrđena i učvršćena jezička reforma Vuka Stefanovića Karadžića. *Ivo Andrić: Njegoš kao tragični junak kosovske misli , (1986) Umetnik i njegovo delo (Sab. dela, knj. XIII), Sarajevo

Pet lirskih krugova

Pesme

Disovu poeziju odlikuje prodor u sfere iracionalnog i pretapanje sna i jave. "Utopljene duše (1911) Utopljene duše su prva i najznačajnija zbirka poezije Vladislava Petkovića Disa i jedno od ključnih dela srpske moderne. Objavljena 1911. godine, zbirka je naišla na snažne i često negativne reakcije savremenika, koji su je doživljavali kao previše mračnu, dekadentnu i pesimističnu. Uprkos tome, vremenom je prepoznata kao autentičan izraz duhovne i egzistencijalne krize početka 20. veka. U ovim pesmama Dis razvija prepoznatljiv simbolistički izraz, oslonjen na motive sna, noći, tame, smrti i slutnje. Njegova lirika ne nudi utehu, već svedoči o unutrašnjem nemiru, osećanju izgubljenosti i nemoći savremenog čoveka. Ipak, iza tog mračnog tona stoji duboka emotivnost i ljudska ranjivost, što Utopljene duše čini trajno značajnim delom srpske književnosti. "Mi čekamo cara" (1913) Zbirka Mi čekamo cara , objavljena 1913. godine, nastaje u vremenu dubokih istorijskih i društvenih potresa i predstavlja drugačiji, ali podjednako složen sloj Disovog pesničkog sveta. Za razliku od intimne, metafizičke tame Utopljenih duša, ova zbirka snažnije reaguje na stvarnost svog vremena – na rat, kolektivno iskustvo i sudbinu naroda. U pesmama okupljenim u zbirci Mi čekamo cara prisutan je izrazit patriotski ton, ali on kod Disa nikada nije jednoznačan ni trijumfalan. Iza motiva čekanja, nade i zajedništva kriju se sumnja, unutrašnji nemir i osećanje neizvesnosti. Dis ne peva o pobedi, već o iščekivanju, strahu i istorijskoj sudbini koja se tek nazire. Ova zbirka pokazuje kako se Disova simbolistička poetika prilagođava ratnom kontekstu: lično i kolektivno, intimno i nacionalno, stapaju se u liriku koja svedoči o vremenu krize bez patosa i idealizacije. Mi čekamo cara tako dopunjuje Disov opus i potvrđuje ga kao pesnika koji je umeo da prepozna i izrazi unutrašnju dramu svog doba. Pesme van objavljenih zbirki Pesma Naši dani je Disova pesma u kojoj se izražava dubok osećaj društvene i moralne krize. U njoj pesnik govori o gubitku vrednosti, duhovnoj praznini i licemerju savremenog sveta. Ton pesme je sumoran i kritičan, bez utehe i iluzija. Pesma Među svojima , nastala 1916. godine u izgnanstvu, govori o unutrašnjem povratku domu i porodici u vreme rata. Daleko od svojih bližnjih, pesnik u mislima obnavlja slike svakodnevnog mira i bliskosti. Pesma ima elegičan ton i svedoči o čežnji, gubitku i tihoj nadi.

Pisma iz Norveške

Putopis duše i razuma Kada je 1913. godine otputovala u Norvešku, Isidora Sekulić nije tražila samo slike prirode — tražila je sliku čoveka u skladu sa svetom. Njena knjiga Pisma iz Norveške, objavljena 1914. godine, jedno je od najznačajnijih dela srpske putopisne i esejističke proze. U njoj je priroda ogledalo duše, a severni pejzaž postaje mesto duhovnog iskušenja i pročišćenja. Deretić ističe da je ovo delo mnogo više od putopisa: ono je „filozofski dnevnik žene koja u tuđem pejzažu traži vlastiti smisao“. Norveška kao duhovni prostor Isidoru je privukla zemlja tišine, kamena i svetlosti. Dok su mnogi evropski putopisci u severu videli surovost i hladnoću, ona je u norveškim fjordovima prepoznala čistotu i moralnu veličinu prirode. „Silnim zbunjujućim utiscima izložen je putnik svaki čas u norveškoj prirodi“, piše Isidora. U toj prirodi ona nalazi osnovu knjige — surovost severa pretvara u duhovnu disciplinu, pejzaž u misaoni prostor. Za nju, Norveška nije samo zemlja snega i fjordova, već zemlja svetlosti i ćutanja, gde se čovek oslobađa ega i uči jednostavnosti postojanja. Stil i značenje dela Pisma iz Norveške oblikovana su u formi lirskih zapisa i meditacija. Isidora ne opisuje ono što vidi — ona doživljava. Kroz kratke slike, misli i refleksije, ona povezuje pejzaž sa duhovnim stanjem. Između redova, čitalac oseća i tihu samoću žene koja posmatra svet, ali i promišlja sebe u tom svetu. Njen stil je gust, ritmičan, pun asocijacija i unutrašnjih preokreta. Ponekad filozofski, ponekad gotovo molitven. To je proza u kojoj svaka rečenica ima težinu misli, svaka slika — moralni smisao. Pisma kao ogledalo Evrope Isidora Sekulić u Pismima iz Norveške ne piše samo o Norveškoj — ona piše o Evropi i o Srbiji, o razlici između severne strogosti i balkanskog temperamenta. Deretić piše da se u ovom delu vidi „Isidorina težnja ka visini, ka hladnoj čistoti duha, nasuprot strasti i patnji juga“. Na taj način, Pisma iz Norveške postaju i metafora o unutrašnjem putovanju iz nemira u mir, iz tame u svetlost. Značaj dela Pisma iz Norveške smatraju se najvišim dometom srpskog putopisa. Njima je Isidora Sekulić otvorila vrata modernoj, misaonoj, poetskoj prozi u kojoj su put, priroda i misao jedno. Knjiga je i svedočanstvo o duhu jedne žene koja, u doba pre velikih ratova, pronalazi univerzalni jezik tišine i etike. Deretić zaključuje da su Pisma iz Norveške „više meditativna nego putopisna knjiga, ali najdublje svedočanstvo o Isidorinoj potrebi za smirenjem i uzvišenošću duha“. Izvor Jovan Deretić, Istorija srpske književnosti, Beograd: Nolit, 1983. Priredila: Snežana Lalatović

Saputnici

„Saputnici“ su prva zbirka pripovedaka Isidore Sekulić, objavljena 1913. godine. U njima autorka prikazuje unutrašnje svetove svojih junaka – njihove misli, nemire i usamljenost – kroz duboko psihološke i meditativne slike. Isidora je u „Saputnicima“ pokazala svoju osobenu lirsku prozu, ispunjenu tišinom, tugom i filozofskim promišljanjem o čoveku i njegovom mestu u svetu. Ova zbirka najavljuje sve ono što će kasnije postati prepoznatljivo u njenom opusu: duhovnost, introspekciju i jezik koji spaja poeziju i misao.

Kirija

Ben Akiba - O nama

Krajem 1905. godine, na poziv osnivača lista Politika , braće Vladislava i Darka Ribnikara, preuzima redovnu rubriku Iz beogradskog života, u kojoj pod pseudonimom Ben Akiba objavljuje duhovite kozerije, koje vrlo brzo stiču popularnost. Do 1910. godine objavio je više stotina kozerija koje predstavljaju zanimljivo svedočanstvo o životu u Beogradu na samom početku HH veka. U suštini, Nušić je tada živeo od novinarstva. Vanredno pronicljiv opservator životne svakodnevice, on je duhovito i bez satiričarskih pretenzija prikazivao brojne aktere u dinamičnim zbivanjima prestonice koja je tada bila u duhovnom i materijalnom usponu. Nušićeve kozerije. kada ih je 1907, objavio u knjizi, naišla su na negativnu kritiku (o kozerijama) Jovana Skerlića , koji je doduše tačno zaključno kako Nušić nije pisac koji stvara publiku, no pisac kojega publika stvara, neopravdano mu zamerivši da nema mi dubine duha, ni čistote osećanja, ni moralnoga autoriteta za političku i društvenu satiru..." Nasuprot Skerliću, Antun Gustav Matoš ispoljio je znatno više naklonosti prema Nušiću. "Nušić je rođeni novinar, unoseći u tu najnoviju i najaktuelniju vrstu naše pismenosti onaj ljubezni i zabavni način đaskanja, šale i fantazije, kojim žurnalizam ulazi u književnost, književnost u žurnalizam, pretvarajući sitnicu u događaj i događaj u sitnicu, stvarajući od feljtona hronike, listića svakidašnji prolog o svakidašnjoj ljudskoj komediji, koja kroz dnevnik ulazi u tragičnost svetske historije." Prof. dr Raško V. Jovanović Tekst je preuzet iz knjige Ben Akiba - O nama i objavljen uz dozvolu Nušić fondacije . <div class="responsive-video"><iframe src="https://www.youtube.com/embed/_HfxG6WLGT0?si=8yk065FoS__XFX9c" title="YouTube video player" frameborder="0" allow="accelerometer; autoplay; clipboard-write; encrypted-media; gyroscope; picture-in-picture; web-share" referrerpolicy="strict-origin-when-cross-origin" allowfullscreen></iframe></div>