Putopis duše i razuma

Kada je 1913. godine otputovala u Norvešku, Isidora Sekulić nije tražila samo slike prirode — tražila je sliku čoveka u skladu sa svetom.

Njena knjiga Pisma iz Norveške, objavljena 1914. godine, jedno je od najznačajnijih dela srpske putopisne i esejističke proze.

U njoj je priroda ogledalo duše, a severni pejzaž postaje mesto duhovnog iskušenja i pročišćenja.

Deretić ističe da je ovo delo mnogo više od putopisa: ono je „filozofski dnevnik žene koja u tuđem pejzažu traži vlastiti smisao“.

Norveška kao duhovni prostor

Isidoru je privukla zemlja tišine, kamena i svetlosti. Dok su mnogi evropski putopisci u severu videli surovost i hladnoću, ona je u norveškim fjordovima prepoznala čistotu i moralnu veličinu prirode.

„Silnim zbunjujućim utiscima izložen je putnik svaki čas u norveškoj prirodi“, piše Isidora.

U toj prirodi ona nalazi osnovu knjige — surovost severa pretvara u duhovnu disciplinu, pejzaž u misaoni prostor.

Za nju, Norveška nije samo zemlja snega i fjordova, već zemlja svetlosti i ćutanja, gde se čovek oslobađa ega i uči jednostavnosti postojanja.

Stil i značenje dela

Pisma iz Norveške oblikovana su u formi lirskih zapisa i meditacija. Isidora ne opisuje ono što vidi — ona doživljava.

Kroz kratke slike, misli i refleksije, ona povezuje pejzaž sa duhovnim stanjem.

Između redova, čitalac oseća i tihu samoću žene koja posmatra svet, ali i promišlja sebe u tom svetu.

Njen stil je gust, ritmičan, pun asocijacija i unutrašnjih preokreta. Ponekad filozofski, ponekad gotovo molitven.

To je proza u kojoj svaka rečenica ima težinu misli, svaka slika — moralni smisao.

Pisma kao ogledalo Evrope

Isidora Sekulić u Pismima iz Norveške ne piše samo o Norveškoj — ona piše o Evropi i o Srbiji, o razlici između severne strogosti i balkanskog temperamenta.

Deretić piše da se u ovom delu vidi „Isidorina težnja ka visini, ka hladnoj čistoti duha, nasuprot strasti i patnji juga“.

Na taj način, Pisma iz Norveške postaju i metafora o unutrašnjem putovanju iz nemira u mir, iz tame u svetlost.

Značaj dela

Pisma iz Norveške smatraju se najvišim dometom srpskog putopisa.

Njima je Isidora Sekulić otvorila vrata modernoj, misaonoj, poetskoj prozi u kojoj su put, priroda i misao jedno.

Knjiga je i svedočanstvo o duhu jedne žene koja, u doba pre velikih ratova, pronalazi univerzalni jezik tišine i etike.

Deretić zaključuje da su Pisma iz Norveške „više meditativna nego putopisna knjiga, ali najdublje svedočanstvo o Isidorinoj potrebi za smirenjem i uzvišenošću duha“.

Izvor

Jovan Deretić, Istorija srpske književnosti, Beograd: Nolit, 1983.

Priredila: Snežana Lalatović