Vladislav Petković Dis zauzima posebno mesto u srpskoj modernoj poeziji – kao pesnik slutnje, krize i unutrašnjeg nemira, čiji stihovi govore tiho, ali potresno. Rođen u Zablaću kod Čačka, Dis je rano krenuo putem književnosti, iako mu život nije bio obeležen akademskim priznanjima ni sigurnošću. Bio je učitelj, činovnik, ratni izveštač – ali pre svega pesnik koji je osećao da se svet, kakav je poznavao, nepovratno menja.

U književnosti se javlja početkom 20. veka, a prvu pesmu objavljuje 1903. godine. Pripada krugu beogradske književne boemije, blizak Simu Panduroviću i Milanu Simiću, ali ostaje izdvojen po tonu svoje poezije. Njegova najznačajnija zbirka, Utopljene duše (1911), dočekana je s podeljenim reakcijama: osporavana kao „dekadentna“, a istovremeno prepoznata kao glas nove, nemirne generacije. U njoj se oblikuje Disov prepoznatljiv pesnički svet – svet tame, slutnje, unutrašnje pustoši, ali i duboke ljudske ranjivosti.

Ratna stvarnost dodatno produbljuje njegov pesimizam. Tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata Dis je ratni izveštač i svedok istorijskog sloma. Povlačenje srpske vojske preko Albanije, izgnanstvo i osećanje gubitka snažno su utisnuti u njegovu poeziju. Godine 1913. objavljuje zbirku Mi čekamo cara, u kojoj se patriotski ton prepliće sa sumnjom i egzistencijalnim nemirom.

Disova sudbina završava se tragično i simbolično: 1917. godine strada u Jonskom moru, kada je brod kojim se vraćao iz Francuske torpedovan. Kao i mnogi pesnici svog vremena, punu književnu potvrdu dobija tek posle smrti. Danas se smatra jednim od najznačajnijih lirskih glasova srpske moderne – pesnikom čije je delo obeleženo krizom vrednosti, osećanjem propasti i tamnom lepotom izraza, u duhovnoj srodnosti sa evropskim simbolizmom i pesnicima poput Bodlera.