Najveća literarna briga Rastka Petrovića u Sjedinjenim Američkim Državama bio je roman Dan šesti. Petrović se godinama intenzivno zalagao za njegovo objavljivanje i prevod.

Roman se sastoji iz dva dela, čiji su dnevnički zapisi hronološki organizovani, ali i isprekidani brojnim retrospekcijama. Prvi segment romana, koji je Petrović za štampu pripremio i predao 1935. godine u Beogradu, odvija se u periodu od 1. novembra do 31. decembra 1915. godine i posvećen je teškom povlačeju srpske vojske i dela civilnog stanovništva preko Crne Gore i Albanije do Sredozemnog mora. Drugi segment romana, napisan u Sjedinjenim Američkim Državama, odigrava se od 9. juna do 18. novembra 1938. godine, u akademskom miljeu u Vašingtonu.

Glavni junak obe „knjige“ je Stevan Papa-Katić, rođen 1898. godine u Beogradu. Mesta radnje oba dela romana povezuju i Toni (Radmila) Popović, njen američki suprug Džek Gordon, koji u prvom segmentu romana pomaže srpskm izbeglicama, i Mili (Milica), ćerka Tonine istoimene sestre Milice, koja je pri povlačenju preko planina, u napuštenoj kolibi, rodila Mili.

Prvi deo knjige pripoveda o mukama sedamnaestogodišnjeg gimnazijalca Stevana, njegovih prijatelja (Smeđeg Petra, Milana Tomića, Dragiše Stefanoviča) i drugih ljudi koje slučajno sreće prilikom povlačena. Pripovedanje u trećem licu obeleženo je glađu, očajem, smrću, povremenim altruističkim momentima i potrebom da se pomogne, a pre svega osećanjima neprijateljstva među izbeglicama koje se bore za ostatke hrane i topla mesta za spavanje.

U početku povlačenja, dok se Stevan još uvek nalazi u kamionu, ostaje u bliskom kontaktu sa beogradskim školskim drugovima, dok se kasnije sam probija kroz planine pokrivene snegom. Gimnazijalci vode žustre diskusije oko ljubavnih dešavanja, rivaliteta, socijalno-etničkih načela i književnih dela i pri tome uvek dolaze do razgovora o temama koje se tiču Stevanove porodice, a koja je pak puna zagonetki: samoubistvo Stevanovog oca Irca pet meseci pre Stevanovog rođena, lepota njegove majke Marice, koju su opevali Milan Rakić i Jovan Dučić (5: 316), a koja je zasenila i Stevana Džamića, najboljeg prijatelja Stevanovog oca, ili pak na sumnjiv način stečeno bogatstvo dede Papa-Katića, koji pak protivi Irčevom braku sa emancipovanom Maricom i čije ime Stevan ne pominje tokom marša, kako ne bi zadobio neke privilegije (5: 305).

Dalje linije sižea grade biblijske intoniran brak između Jovana i Milice Tasić, rođenje njihove ćerke Mili u planinama, čiji otac verovatno i nije Jovan, već Stevan Džamić, uzaludno udvaranje Stevanovog prijatelja Dragiše Miličinoj sestri Toni (Radmili) Popović, koju je silovao Mišo, splavar sa Tare, koga pak brani advokat Džamić, kao i brojni kontakti sa drugim izbeglicama. Neke događaje i slojeve misli autor oblkuje u formi toka svesti, kakav se pronalazi kod Džejmsa Džojsa, Virdžnije Vulf, a u naznakama već i kod Bore Stankovića.

Pri tome pripovedač ne samo što se unosi u glavne junake nego i u epizodne likove. Kroz više stranica izveštava iz perspektive gladne vučice, koja se odvojila od čopora, te koja tokom begstva nailazi na neprobojne povorke vojnika, sve dok na kraju ne uspeva da se spase u šumovitom planinskom predelu.

Kao što to posebno upečatljivo nagoveštava scena sa vučicom ili epizoda sa psom koji poput gladnog šakala prati izmrcvarenog Stevana, i to sve dok ga ovaj ne zadavi kaišem, autor pripisuje prirodi personifikovanu, mistično-ambivalentnu ulogu. Ona je na taj način prostor životne pretnje, ali i mesto duboke ljudske čežnje. Tako beli planinski prostor predstavlja nemilosrdnu smrt usled hladnoće, ali i privlačnost ženskog tela (5: 165), dok zaslepljujuće sunce u snegu, prodiruća zimska noć, krvav porođaj u planinskoj kolibi, konji koji se postepeno smrzavaju i iznemogao pas simbolizuju nepokolebljivi ciklični tok života i smrti, koji istovremeno biva utkan i u kosmičku celinu.

U delu romana koji se vezuje za Ameriku, Stevan ima četrdeset godina i već dve decenije živi u Sjedinjenim Američkim Državama. Odmah po dolasku oslobađa se nasleđenog bogatstva svog dede, koji je stradao u mađarskom logoru 1916. godine, i to čini prodajom svih fabrika, gostionica, prodavnica i drugih vrednosti u hartijama, a osniva zadužbinu za podržavanje nauke, koja nosi ime izgladnelog prijatelja Smeđeg Petra. Prvih godina Stevan zato i mora da radi kao pomoćni radnik, kako bi ponovo prikupio potreban novac kojim bi mogao da finansira svoje studije. Kao diplomirani paleontolog ubrzo stvara karijeru, postaje profesor Univerziteta u Vašingtonu i dobija Nobelovu nagradu. Ipak, slava ga nije sprečila da i dalje nastavi sa svojim skromnim i povučenim životom. Tek poznanstvo sa Džekom Gordonom, ocem njegovog studenta Bila, menja njegov život. U drugom braku Džek živi sa Toni, koju je upoznao u Prvom svetskom ratu, pri povlačenju preko Albanije, i sa njom ima Larija. Pored Bila, čija je majka rano umrla, u kući u kojoj se okuplja najviši krug američkog društva, živi i Mili, ćerka Tonine sestre Milice. Stevan saznaje od Toni da je Milica u Podgorici podlegla krvarenju, da se Miličina majka brinula o novorođenčetu, dok nije preminula u Skadru, kao i da se Miličin suprug Jovan Tasić, koji je prebegao u Elbasan, našao na brodu koji je potopljen između Krfa i Marselja (5: 520). Pošto je jedino Toni preživela, ona je i preuzela punu brigu oko Mili, koja je postala siroče. Pre nego što se udala za Džeka, Toni je još jednom susrela Dragišu, čija ljubav za nju još uvek nije nestala. O njemu u američkim novinama Stevan čita da je postao funkcioner u vladajućoj stranci, dok Džamić pregovara sa Hrvatskom seljačkom strankom, kako bi se ujedinila opozicija u zemlji (5: 529). Kao u nekoj narodnoj pesmi, Stevan se zaljubljuje u Mili, čijem je rođenju prisustvovao u planinama. Oni se venčavaju, a na kraju, u trenucima Stevanove smrti, čekaju i dete.

Na jednom jezeru, gde je prvi put zagrlio Mili, Stevan je postao slučajna žrtva lova na jelene. Ležeći na samrti, halucinira, kako se sa svojim beogradskim prijateljima igra rata, u kome njemu pripada uloga pogođenog jelena. Čak i pesma, koju je pre toga pevao, vraća ga u detinjstvo, a i dalje u vreme „starih Slovena“ (5: 619). Tako se zatvara krug Stevanovog života, pri čemu se i kroz njegove poslednje misli pravi zaokret ka autorovom ranijem oduševljenju mitskim svetom Slovena.

Godine 1935. izdavač Geca Kon odbio je da objavi prvi deo romana, koji je još uvek imao naslov Osam nedelja, iz predubeđenja da bi mračna predstava povlačenja srpske vojske i naroda mogla da doprinese neželjenim političkim zaključcima. Kako piše Marko Ristić (7: 286), Kon se ovde naslanja na stanoviše Slobodana Jovanovića, koji je bio ubeđen „da je u izvesnim, pa možda i u mnogim pasusima romana, albanska tragedija prikazana u odviše mračnom, takoreći, defetističkom i za srpsku vojsku skoro difamantnom vidu“ (2: 274).

I Ljubica Luković kazuje o fatalnosti ovakve presude:

Radio je Rastko nekoliko godina na tom delu koje je pred odlazak u Ameriku predao Gecu Konu. Ali, kako je Rastko naslikao našu albansku tragediju istinito, crnim bojama, kao što je ona i bila za srpski narod jeziva, recenzenti su savetovali izdavaču da taj rukopis vrati Rastku radi izvesnih skraćenja i prepravki, što je i učinio. Jedan od tih recenzenata, ugledan profesor Slobodan Jovanović, inače naklonjen Rastku, govorio mu je da se ne vraća u zemlju ako taj roman kasnije nazvan Dan šesti, ovako napisan, bude štampan (4: 89).

U tekstu se, zapravo, i uviđaju neskriveni „defetistički“ pasusi. Već se na početku, kada Stevan Papa-Katić proživljava prve utiske svog povlačenja, kazuje sledeće:

Stotine miliona ljudi obuzeti su samo tom halucinantnom idejom: nekako izvesti da se ostane živ. Ljudi marširaju, marširaju pod kišom rastopljenog olova. Ljudi stižu negde u ovakvu noć i, ne videći ni one pored sebe ni one ispred sebe, trče, bacaju bombe, ječe zadihani, pucaju, bodu, padaju po blatu, prosipaju svoja creva i svoju krv; po ovakvoj noći, ne videći ništa, ne znajući koga su ubili, ni ko će možda njih ubiti, ni gde se sve to dogodilo... (5: 20).

Tekst je bez nacionalnog patosa. Iako se ne prikriva da austrijske trupe pokušavaju da razbiju linije gladnih srpskih vojnika koji se povlače, te da napade podržavaju i Albanci, koji pucaju sa visina (5: 155), a pomenuto je i da more neprijateljskih bombi pada na izbeglička skloništa i spasilačke brodove, deluje da su to sporadična, skoro usputna zapažanja. O uspešnim srpskim manevrima i herojskim delima nema ni naznake. U središtu romana su beda, glad, iznurenost, očaj, tifus, smrt – sudbine koju podjednako dele i izbegli civili sa srpskom vojskom koja se povlači, ali i zarobljeni austrijski vojnici. Čak su i strane koje pružaju izbeglicama krov i pomoć različitog etničko-religioznog porekla: Albanci, Crnogorci, katolici, muslimani, pravoslavci, Italijani. Rastući moralni pad tematizuje se pak iz perspektive izbeglog Stevana i odnosi se isključivo na sopstvene redove. Ovaj moralni sunovrat Stevan uočava najpre na samom sebi: što je gladniji i izmoždeniji, to je manje spreman da sa drugima deli preostale zalihe. Zenit ovog moralnog urušavanja simbolički pada na „poslednji dan godine 1915.“ (5: 441). Mržnja između dva saputnika, sa kojima Stevan gradi potrebno sklonište, kulminira do smrti: bezimeni „ratar“, u kome se lako prepoznaje Kain, ubada „vunjast[og]“, dok iznemogao Stevan nije u mogućnosti da reaguje.

U Prvoj knjizi Mojsijevoj, u prevodu Đure Daničića, navodi se:

I rodi opet brata njegova Avelja. I Avelj posta pastir a Kajin ratar. [...] Poslije govoraše Kajin s Aveljem bratom svojim. Ali kad bijahu u polju, skoči Kajin na Avelja brata svojega, i ubi ga (4: 2; 4: 8).

Prvi deo romana se završava rečima: „Ali nikada više braća… Nikada… Nikada!“ (5: 450).

U rukopisu prevoda na engleski jezik, koji se čuva u arhivu Narodnog muzeja u Beogradu, ovaj usklik je još izrazitije istaknut: „But never again will men be my brothers... never... never!“ (318).

Drugi deo romana povezuje biblijski motiv „bratoubistva“ sa američkim građanskim ratom, o čemu Bil Gordon misli dok ide na planinarenje u područje koje se zove „Henry House Hills“:

Sa mržnjom i gnevom u srcu, oni su se razorili. Dva brata i dva druga, dve mladosti i dve budućnosti, na ovome mestu, pod ovim zvezdama, između ovih planina. A sada su ležali priljubljeni, umireni, nasmešeni, kao da jedan drugome šapću nežne reči o svojim draganama, i kao da čuvaju jedan drugog od dušmanina i od zla. Od danas pa zauvek. Pa ipak, pali su za istu zemlju i u istom času (5: 498).

Istorijska scenografija koja je povezana sa Mišinim ubistvom gazdarice Toni Popović, koju je splavar Miša strasno voleo, stvara konstrast u odnosu na predstavu Bila Gordona o jedinstvu svih živih bića, na koju ga je inspirisala poseta jednom indijanskom rezervatu. Ovo kosmičko iskustvo neposredno prethodi Bilovim razmišljanjima o građanskom ratu:

[...] a onda zatvori oči i nasmeši se u sebi pun ljubavi za tu zemlju, za zvezde koje silaze da je dodirnu, za insekte, za vazduh i za samoga sebe. Osećao je svoje telo kao deo svega toga (5: 497).

Srodno iskustvo na samrti doživljava i Stevan. Ne samo što se vraća u beogradsko detinjstvo ili u vreme „star[ih] Sloven[a]“ nego se oseća i kao jelen, „koga su lovci gonili i ubili“ (5: 621). Ova unutrašnja slika na kraju romana se prenosi na njegovu suprugu Milicu, kada joj Stevanovo mrtvo telo dovoze kamionom: „Međutim, prvo što je videla bio je mrtav jelen sa divnim vitim rogovima, sa vlažnim očima i tamnim nozdrvama“ (5: 622).

Mili vidi ono što je Stevan doživeo pred smrt i ono što je Bil proživeo među severnoameričkim Indijancima: svepovezanost čovečanstva sa prirodom i kosmosom.

Izvor:

Rastko Petrović, "Der sechste Tag. Gedichte und Prosa", Leipziger Literaturverlag, Leipzig 2026, Eingeleitet und aus dem Serbischen übersetzt von Robert Hodel