Branislav Nušić, rođen u Beogradu 20. oktobra 1864. pod imenom Alkibijad Nuša, poticao je iz cincarsko-grčke porodice, a kasnije je uzeo ime Branislav Nušić. Bio je srpski pisac, komediograf, satiričar i jedan od najznačajnijih dramskih autora. Školovao se u Beogradu i u Gracu, a radio je kao novinar, diplomata, dramaturg i upravnik pozorišta. Njegov književni opus obuhvata romane, pripovetke i putopise, ali je najpoznatiji po komedijama u kojima je majstorski prikazivao ljudske slabosti, društvene mane i birokratiju.

Studirao je prava u Beogradu i Gracu, ali ga je više privlačio život nego zakoni. Već kao mladić napisao je prvu komediju — „Narodni poslanik“, u kojoj se podsmeva političkim ambicijama i sujetama ljudi željnih vlasti. Komad je morao da čeka trinaest godina na scenu. Još duže je čekalo „Sumnjivo lice“, njegovo najpoznatije delo, jer su vlasti u njemu prepoznale previše stvarnosti.

Jedna pesma, satirična i duhovita, odvela ga je u zatvor — uvredio je kralja Milana Obrenovića. Posle tamnice, Nušić odlazi u diplomatsku službu, u krajeve koji su tada još bili pod turskom vlašću: Bitolj, Serez, Solun, Skoplje, Prištinu. Deset godina službovanja među raznim svetom oblikovalo je njegov pogled na ljude: naučio je koliko je smeh često jedini način da se preživi.

Po povratku u Srbiju, postaje dramaturg i zamenik upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu, zatim direktor pozorišta u Novom Sadu i Sarajevu, organizator pozorišnog života u Skoplju i bibliotekar Narodne skupštine. Bio je neumoran radnik i čovek koji je znao sve o pozorištu — od scene do politike.

Tokom Prvog svetskog rata prošao je kroz stradanja svog naroda, izgubio sina jedinca i deo vedrine koja ga je pratila čitavog života. Vratio se iz emigracije slomljen, ali i dalje vitalan, duhovit i posvećen pisanju. Iako u poznim godinama više nije stvarao nova dela, ostao je oličenje srpskog komediografa — čoveka koji vidi sve mane društva, ali se na njih smeje umesto da očajava.

U njegovim komedijama — od Narodnog poslanika, Sumnjivog lica i Gospođe ministarke, preko Ožalošćene porodice do Pokojnika — Srbija je prepoznala samu sebe. Njegov smeh bio je i opomena i uteha. Ta dela se i danas često izvode, ostajući aktuelna zbog univerzalnog humora i kritike društva.

Umro je 1938. godine u Beogradu, ostavivši iza sebe delo koje je postalo deo narodnog pamćenja. Branislav Nušić nije bio samo pisac komedija, već hroničar jedne nacije u razvoju — onaj koji je znao da se kroz šalu najbolje govori istina.

Kao potvrdu njegovog međunarodnog priznanja i značaja kao pisca, Branislav Nušić je 1924. godine primio čestitke od uglednih ličnosti poput Maksa Halbea, Roberta Braka, Gerharta Hauptmana i Tomasa Mana.

Nemački prevodi:

• Na bezobalnom moru, 1903.

• Po visokoj ceni! Buržoaska tragedija , preveo i adaptirao za nemačku pozornicu Fridrih S. ​​Kraus , 1904.

• Hajduci , 1965.

• Besni Teofilo , 1985.

• Dva lopova. Šala u jednom činu - prevela Erika Beermann, 2013

• Dr, prevela Erika Beermann, 2014

• Devetsto petnaesta - sa srpskog prevela Erika Beermann 2015,

Roman Dečak sa 13 očeva (1927) autorke Rode Rode zasnovan je na Nušićevom romanu Opštinsko dete.

Nušićev smeh – između satire i razumevanja

Branislav Nušić je u srpsku književnost uneo jedinstven oblik komedije – onaj koji se ne zasniva na poruzi, već na razumevanju. Njegov smeh nije otrovan, nego lekovit. Jovan Deretić piše da Nušić, za razliku od mnogih satiričara, nije težio da ismeva društvo iznad kojeg se uzdiže, već da ga ogleda i razobliči uz vedrinu i toplinu. „Ja sam humorista, a ne satiričar“, govorio je sam pisac, svestan da je njegovo oružje ironija sa osmehom, a ne podsmeh sa prezirom.

Deretić ističe da Nušić nije imao jednog uzora, kakvog je Sterija imao u Molijeru. Od stranih pisaca, najviše mu je bio blizak Gogolj, naročito po načinu na koji je posmatrao ljudske slabosti. U Sumnjivom licu može se osetiti duh Revizora, ali Nušić ne ide Gogoljevim putem groteske i mračnog humora – on ostaje na strani životne lakoće i ljudske komičnosti. Njegov svet nije crn, nego komičan; njegovi likovi nisu zli, već samo smešno nesavršeni.

Po svojim sklonostima Nušić je bio komediograf svakodnevice. U njegovim delima Deretić prepoznaje bogatu galeriju tipova: političare bez ideala, činovnike sa sujetom, malograđane opsednute ugledom i slavom. Iako ih razotkriva, Nušić ne moralizuje – on pokazuje kako ljudi, vođeni sitnim strastima i smešnim snovima, upadaju u komične situacije koje su često odraz našeg sopstvenog života.

Svet njegovih komedija spaja porodično i društveno: u Narodnom poslaniku granice između politike i doma nestaju – kandidati za poslanike žive pod istim krovom sa tastovima, zetovima i ćerkama, a izborna kampanja postaje porodična svađa. U Sumnjivom licu humor raste iz zabune i sumnje, ali iza komike stoji ozbiljna tema – strah vlasti od istine i parodija birokratske gluposti.

Deretić pokazuje da su Nušićeve najbolje komedije one iz zrelog doba: „Gospođa ministarka“, „Ožalošćena porodica“ i „Pokojnik“. U njima je humor dublji, ali i melanholičan. Gospođa ministarka prikazuje Živku, običnu ženu koju je položaj učinio komičnom – njena gordost, preterivanje i slepa vera u društveni sjaj odražavaju celokupnu prirodu malograđanstva. Ožalošćena porodica donosi kolektivnu komediju gramzivosti, dok Pokojnik već prelazi u ozbiljniji ton – tragičnu farsu o moralu novog kapitalističkog sveta.

Nušićev komički svet počiva na tri stuba: smeh, karakter i situacija. Njegov humor obuhvata sve oblike – od sitnog doskočnog do složenog društvenog, od kalambura do komične filozofije života. Njegove komedije nisu jednostavne „šale“, već društveni mikrosvet u kojem se prepliću moral, porodica, vlast i novac.

U Deretićevom tumačenju, Nušić je naslednik Sterije i Trifkovića, ali ih je u mnogo čemu nadmašio. Od Sterije je nasledio građansku komediju i društvenu kritiku, od Trifkovića toplinu i životnost, a sam je dodao ono što niko pre njega nije imao – vedrinu koja ne sudi, nego razume. Njegov smeh ne odvaja ljude od njihovih grešaka, nego ih sa njima pomiruje.

Zato je Nušićev opus više od književnosti: on je ogledalo epohe u kojoj su se Srbi prvi put prepoznali kao moderni narod. Njegove komedije i danas nasmeju, ali taj smeh u sebi nosi istu prepoznatljivu ozbiljnost – onu koja kaže da se u životu, ma koliko bio apsurdan, uvek može naći mesta za humor.

Značaj i nasleđe Branislava Nušića

Branislav Nušić je stub srpske komedije, njen temelj i njen vrhunac. Pre njega, srpsko pozorište je imalo svoje začetnike – Steriju Popovića i Trifkovića – ali tek je s Nušićem dobilo živ, savremen i trajno prepoznatljiv izraz. On je komediju uveo u svakodnevicu, u kuću, na ulicu, u kancelariju, i dao joj narodski jezik, ritam i dušu.

Deretić piše da se s Nušićem završava jedno veliko poglavlje srpske realističke drame, ali da se ujedno njime otvara novo – ono u kojem smeh postaje glavni način mišljenja i razumevanja društva. Nušićev humor nije samo zabava, već oblik društvene svesti: on pokazuje kako narod vidi samog sebe, sa svim svojim slabostima, zabludama i snovima.

Njegova komedija izrasla je iz narodnog duha, ali je istovremeno evropska po širini pogleda i dramskoj veštini. U njoj su spojeni elementi Gogoljevog grotesknog smeha, Molijerove društvene kritike i Sterijine moralne brige, ali sve to prožeto toplinom tipično balkanskog čoveka, koji i u nevolji ume da se nasmeje.

Za razliku od Sterije, koji je bio učitelj naroda, i Trifkovića, koji ga je razumeo, Nušić je postao njegov svedok i hroničar. On nije želeo da menja ljude, nego da ih osvetli smehom – da pokaže da svaka slabost može biti ljudska ako se ne skriva iza licemerja.

Njegove komedije, i posle jednog veka, ostaju jednako sveže jer su građene na trajnim osnovama ljudskog ponašanja: sujeti, gramzivosti, želji za moći, snobizmu i potrebi za priznanjem. Taj svet nije nestao, samo se preselio u druga odela i savremenije kancelarije. Zato Nušić ne zastareva.

Deretić ističe da, kao ni kod jednog drugog našeg pisca, Nušićeve komedije i danas žive na sceni i u narodu. Upravo ta dugovečnost njegovog humora svedoči o njegovom mestu u srpskoj kulturi: on nije bio samo hroničar svog vremena, već pisac čije je delo postalo trajni izraz narodnog duha.

Izvor:

Jovan Deretić, Istorija srpske književnosti, Beograd: Nolit, 1983.

Tekst priredila: Snežana Lalatović