Godine 1931. Rastko Petrović izdavaču Geci Konu predlaže za štampanje knjigu koja ključne ideje preuzima iz eseja „Helioterapija afazije”, formulisanog zajedno sa Markom Ristićem, te ih dalje poetski razrađuje – u pitanju je delo Ljudi govore. Geca Kon prihvata štampanje, ali pod uslovom da tri osobe budu garanti ukoliko dođe do potencijalnog finansijskog gubitka. Među potpisanima je ponovo bio Aleksandar Deroko (1: 104).

Ovakav oprez Gece Kona je razumljiv: tekst od sedamdeset stranica bio je mešavina putopisa, lirske proze i esejistike, bez objedinjujućeg razvoja događaja. Prva dva dela sastoje se od kratkih, naizgled beznačajnih svakodnevnih razgovora bezazlenih ljudi, koje stranac sreće slučajno na jednom jezeru, dok u trećem delu, koji se odvija noću, autor zalazi u izrazito metaforične, lirske ekskurse, filozofska promatranja, uz čiste nizove zvukova, koji su oblikovani prema onima iz Uliksa Džejmsa Džojsa.

Ponavljanje naizgled bezačajnih, banalnih floskula u razgovorima evocira sivu i sporu svakodnevnicu, od koje stanovnici jezerske okoline uzaludno pokušavaju da pobegnu. Rođenje deteta na kraju teksta još dodatno podvlači cikličnu jednoličnost života.

Ipak, svet ostrva, u kome se ispod površine odigravaju neizrečene tragedije, postaje simbol čovečanstva uopšte, kao i pokušaj putnika da se poistoveti sa jednostavnim životom ljudi koje sreće. Neprekidna forma razgovora tako konačno biva i suština ovog kratkog romana: ona manifestuje volju izmirenja sa cikličnim tokom života i smrti. U očiglednoj jednoličnosti i uzaludnosti svakodnevnih obaveza nazire se lepota, koja svoj izvor pronalazi u prihvatanju nepretenciozne jednostavnosti svakodnevice.

U pokušaju stranca da o svojoj egzistenciji promišlja u skladu sa stanovnicima predela oko jezera, Petrović ne raskida samo na lčnom planu sa idejom izuzetnog života, već je to zapravo raskidanje sa modernističkm kultom genija. Time se autor priblžava drugim književnim delima nastajalim tridesetih godina 20. veka, u koje se svrstavaju i ostvarenja Jaroslava Ivaškjeviča (Panny z Wilka, 1932), Karla Čapeka (Hordubal, Povětroň, Obyčejný život, 1933–1934), Vladislava Vančure (Tři řeky, 1936), Ive Andrića ili italijanskih neorealista, poput Alberta Moravije, Elija Vitorinija, Čezarea Pavezea, tj. književnosti koja se uz svest o avangardnim strujanjima vraća mimetičkom, narativnom, profanom, kao i jeziku svakodnevice.

Ovu „mal[u] i genijaln[u] knjig[u]“³ Vinaver upoređuje sa grčkom tragedijom – u pitanju je poređenje u kome narod koji govori biva poput hora kod Tespida, dok mu strani putnik stoji suprotstavljen kao jedini glumac, sa čvrstim ciljem da mu se približi. Ovakvu identifikaciju sugeriše i autopoetičko poređenje sa pčelom, 4 čiji je sakupljen nektar koji se pretvara u med poput govora ljudi koji se oblikuje u tekst romana: „Kakav rad!“, konstatuje pripovedač pošto je legao na livadu prepunu cveća, „tako bih voleo jednom da stvaram, skupljajući ono što je najbolje u bogatstvima oko mene, da preradim to zatim u jednu jedinstvenu homogenost“ (12: 162).

Već se u članku „Dvanaest godina naše književnosti“ iz 1930. godine Petrović samokritički zapitao:

Kad čovek dakle vidi da je misao ona koja pripada svima, a da njen izražaj, u jednom apsolutnom smislu, pripada samo nekolicini onima koji govore pisanom i objavljenom rečju, kroz književnost, neizostavno se mora pitati šta znači deset i više godina naše književnosti u odnosu prema nekolicini miliona ljudi koji misle jezikom na kome se izražava ta književnost. ⁵

Takođe, i u eseju „Misao“ iz 1931. godine pokazuje se kako autora zanima mišljenje koje proističe iz celokupne istorije čovečanstva:

Ali čovečanstvo je mislilo toga trenutka u tom čoveku, i u svakom drugom i drukčijem čoveku koji se zamisli. Od tih milijardi misli, slučajnih, nedovršenih, nesređenih, i od onih disciplinovanih, metodskih, sređenih, ispliće se već vekovima duhovni život čovečanstva.⁶

Roman Ljudi govore, koji se, kako je to naznačeno i u predgovoru, ne odvija ni na jednom specifičnom mestu, prikazivan je širom zemlje. Tako Todor Manojlović piše u Letopisu Matice srpske 1931. godine:

Kada je, pre deset godina, Rastko Petrović izdao svoju Burlesku Gospodina Peruna, već se osećalo da se tu javlja jedan pisac koji će imati nešto da nam kaže, nešto svoje, nešto novo. Godinu dana kasnije, u njegovim se Otkrovenjima odista već otkrilo čežnjivo i misaono lice naše moderne poezije. Danas, u Ljudi govore, izgovorila je, uobličila je ta poezija nešto od svoje najdublje i najplemenitije suštine. ⁷

Dragan Aleksić, koji Rastku Petroviću pripisuje „emocionalni humanizam“, povezan sa „kosmičk[im] fatalizm[om]“, u tekstu u listu Vreme ističe sledeće:

Rastko Petrović pravi presek kroz nagonski izražena osećanja i misli najobičnijih ljudi. To je presek života uopšte. Iz njega se izdiže jedna snaga sazdana od nemoći, prikovanosti, prometejske vezanosti za živu zemlju, lokalitet i običaj. Tajna života i njegovih stvaranja izgleda da je u tome: putnici ne stvaraju, nomadi ne grade. Prikovan uz parče zemlje čovek stvara vrednosti. Ma kako je to tragično, ima u tome jedan znak vedrine. Sudbina čovekova je određena uglom raspinjanja između poleta fantazije i zakona nagona. ⁸

U stvari, pripovedač romana Ljudi govore ni u jednom trenutku ne misli o tome da postane deo njemu tako drage ostrvske zajednice, on ostaje putnik koji posmatra i stvara. O tome autor kazuje u razgovoru sa Vojislavom Grolom. Na pitanje šta bi bilo „lepo“ u umetnosti, on odgovara:

Lepo? Sve ono što nas ubedi u veliku i veličanstvenu vrednost života; sve ono što nas ubedi da radi života vredi čeznuti, trpeti, jecati. U svakom trenutku život prevazilazi sam sebe i sve što je u njemu prevazilazi sa njim zajedno samo sebe: to je ono što je lepo i što je sublimno u stvarima, u nama, u životu u opšte. ⁹

I ovde se zapaža koliko Petrović manje govori o umetnosti, a zapravo više o vrednosti života po sebi, koji je zajednički za sve ljude i od koga se on istovremeno opisujući ga i distancira.