Isidora Sekulić bila je jedna od najobrazovanijih i najoriginalnijih ličnosti srpske književnosti XX veka. Rođena je 1877. godine u Mošorinu, u Bačkoj. Detinjstvo je provela u Rumi i Zemunu, o kojima se u njenoj biografiji zna vrlo malo. Bila je samotnjačkog duha i od najranijih dana pokazivala izrazitu intelektualnu samostalnost.

Završila je Srpsku preparandiju u Somboru, a zatim studirala matematiku i prirodne nauke na Višem pedagoškom zavodu u Budimpešti. Radila je kao nastavnica matematike u Pančevu, Šapcu i Beogradu, a najveći deo karijere provela je u ženskim gimnazijama (1911–1931).

Volela je putovanja, premda nije bila tip „pisca-putnika“. Govorila je i pisala tečno nemački, francuski, engleski, mađarski, ruski i norveški. Njeno putovanje u Norvešku 1913. godine ostavilo je dubok trag u njenom stvaralaštvu. Norveški je naučila sama, da bi mogla da čita Ibsena i Bjernstjerne Bjernsona u originalu.

Zapisano je da je, kada je 1913. boravila u Norveškoj, prevodila i citirala lokalne autore kao da je odrasla tamo.

Nakon Prvog svetskog rata boravila je u inostranstvu. U Minhenu je nastavila studije i odbranila doktorsku disertaciju iz oblasti estetike i književnosti. Studirala engleski i francuski jezik i kratko živela u Londonu.

Po povratku u zemlju, Isidora se povukla u tišinu i rad, okrenuta knjizi i misli. Bila je prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti, gde je izabrana 1939. Godine. U vreme kada ženama gotovo nigde u Evropi nije bilo dopušteno članstvo u akademijama, Isidora je primljena u SANU kao redovan član.

Primanje je izazvalo polemike u tadašnjoj štampi — ne zbog njenog roda, već zbog toga što je važila za „samotnjaka, van svakog kruga“.

Uprkos tome, do kraja života ostala je jedina žena akademik u zemlji.

---

Književni put

Književni rad Isidore Sekulić razvijao se sporo, ali postojano. Njena prva knjiga, Saputnici (1913), nagovestila je autorku posebne duhovne i umetničke osetljivosti.

U njenom opusu posebno mesto zauzimaju Pisma iz Norveške (1914) – delo koje spaja putopis, filozofsku meditaciju i poetski doživljaj prirode. U njima je Isidora pronalazila srodnost sa surovom i čistom severnjačkom prirodom, u kojoj je videla odraz sopstvenog unutrašnjeg sveta.

U prozi, naročito u pripovetkama, bavila se životom građanskog sloja u Vojvodini i Srbiji, moralnim i duhovnim raspadom porodice i pojedinca. Njen svet su tihe tragedije malih ljudi, čestitih, ali osuđenih na propast.

Zbirke Iz prošlosti (1919), Hronika palanačkog groblja (1920) i Zapisi o mom narodu (1948) čine srž njenog pripovedačkog stvaralaštva.

Ceo svoj život Isidora je provela između umetnosti i samoće, promišljanja o smislu, lepoti i ljudskoj prirodi. Njeni tekstovi i danas nadahnjuju svojom intelektualnom dubinom, duhovnom snagom i iskrenošću, ostajući neprolazni deo srpske književne baštine.

Pripovetke i palanački svet

U svojim pripovetkama Isidora je oblikovala mikrosvet srpske varoši. Likovi njenih priča nose pečat tragične sudbine – često se sve završava smrću, zaboravom, padom porodice i imena.

Motiv groblja, prolaznosti i porodičnog fatuma prisutan je u gotovo svim pripovetkama, a naročito u zbirci Hronika palanačkog groblja.

Njeni junaci nisu slabi, nego umorni od borbe sa sudbinom. U njima je Isidora pronalazila moralnu snagu i tragično dostojanstvo običnog čoveka.

Esejistika, kritika i ideološki spor sa Đilasom

Esej je oblik u kojem se Isidora Sekulić najpotpunije izrazila. Devet od dvanaest njenih sabranih knjiga pripada esejističkoj prozi.

Pisala je o umetnosti, muzici, slikarstvu, filozofiji i moralu. Njena misao je istovremeno stroga i duboko humana, spoj razuma i unutrašnje topline.

Najvažnija među njima je knjiga Njegošu – knjiga duboke odanosti (1951), delo koje je izazvalo snažan ideološki odjek.

U posleratnoj Srbiji, knjiga posvećena Njegošu postala je predmet napada partijskog ideologa Milovana Đilasa, koji ju je optužio za „ideološki neprihvatljivo“ tumačenje Njegoša i književnosti uopšte.

Za Isidoru, koja je u toj knjizi izrazila duboku moralnu i duhovnu potrebu da razume Njegoša kao pesnika ljudske borbe, to je bilo bolno iskustvo.

U naletu ogorčenja spalila je drugi deo knjige, posvećen Gorskom vijencu.

Kasnije je priznala da je to učinila u trenutku unutrašnjeg potresa i razočaranja, ali da se od knjige i svojih stavova nikada nije odrekla.

Kasnije je govorila:

„Neću da ga čitam onako kako ga ne osećam.“

Taj gest se često tumači kao izraz njene moralne nepokolebljivosti i intelektualne časti.

Deretić piše da je „Isidora poslednje godine života provela u relativnom spokojstvu, poštovana od svih, naročito od mladih koji su dolazili da je slušaju“.

Njena reč, uvek razložna i jasna, ostala je simbol nezavisne misli u vremenu političkih pritisaka.

Isidora Sekulić i Ivo Andrić, iz serije „Nobelovac“ – susret dve književne legende.

Jezik, umetnost i ideje

Isidora je jezik doživljavala kao srž narodnog duha:

„Sve je u duhu, a duh je u jeziku.“

Zastupala je vukovski ideal autentičnog jezika, onog kojim narod zaista govori i misli.

U umetnosti je videla najviši izraz duhovnosti, mogućnost da se čovek oslobodi ograničenja sopstvenog postojanja. Nije robovala formalnim estetikama ni književnim školama – uvek je težila spoju razuma i duhovnosti, discipline i topline.

Njeni eseji su misaoni i asocijativni, često vođeni slobodnim tokom ideja. Kritikujući druge pisce, uvek je tražila suštinu i dublji smisao umetničkog dela.

Značaj i nasleđe

Isidora Sekulić je prva žena koja je u srpskoj književnosti dostigla rang najvažnijih pisaca XX veka.

Svojim delom spojila je introspektivnost i intelektualnu strogost, umetnost i moral. Bila je svedok epohe i njena savest.

U vremenu kada su žene tek sticale pravo na glas, ona je postala glas razuma i duhovne širine.

Njeno stvaralaštvo čini most između realizma XIX veka i modernizma XX veka, između tradicije i individualne misli.

Danas, više nego ikada, Isidora Sekulić ostaje simbol ženskog glasa koji misli – glasa koji spaja umetnost, znanje i unutrašnju svetlost.

Beogradske čajanke Isidore Sekulić

Tihe večeri duha i razgovora

U skromnom stanu u Krunskoj ulici u Beogradu, gde je provela poslednje decenije života, Isidora Sekulić je priređivala svoje poznate „čajanke“ – male, neformalne večeri posvećene razgovoru, književnosti i umetnosti.

Ona nije volela velike skupove ni salone; njeni susreti su bili mirni, gotovo svečani, vođeni misaonim taktom i toplinom domaćice koja je verovala u snagu reči i tišine.

Na tim čajankama okupljali su se najugledniji beogradski intelektualci: Desanka Maksimović, Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, Stanislav Vinaver, Jovan Dučić, Ivo Andrić, a često i mlađi pisci i studenti koji su želeli da je slušaju.

Neki su dolazili redovno, drugi povremeno, ali svi su o tim večerima govorili s poštovanjem.

Isidora bi uvek započinjala tiho — šoljicom čaja, pogledom koji ispituje i poziva.

Razgovaralo se o umetnosti, muzici, filozofiji, o knjigama koje su upravo objavljene, o moralnim pitanjima koja su je neprestano zaokupljala.

Nije trpela površnost ni sujetu; umela je da sasluša, ali i da prekine razgovor ako bi postao neozbiljan.

Njene „čajanke“ bile su škola duha — mesto gde su se misaonost, kultura i ljudska toplina spajale u jednu tihu, ali snažnu zajednicu.

Posetioci su kasnije svedočili da je svaka njena rečenica imala težinu i da se u njenom glasu osećala mudrost i blagost žene koja je preživela epohe.

U tim večerima, uz miris čaja i zvuke klavira, rađale su se ideje, prijateljstva i knjige koje su oblikovale duh Beograda između dva rata.

Dela Isidore Sekulić

• Saputnici – 1913

• Pisma iz Norveške – 1914

• Iz prošlosti – 1919

• Đakon Bogorodičine crkve – 1919

• Kronika palanačkog groblja – 1940

• Zapisi – 1941

• Analitički trenuci i teme I–III – 1941

• Zapisi o mome narodu – 1948

• Njegošu – knjiga duboke odanosti – 1951

• Govor i jezik, kulturna smotra naroda – 1956

Nemački prevodi:

Briefe aus Norwegen. Ausgewählte Texte aus den Jahren 1913 bis 1951

Autor: Isidora Sekulić

Prevod i uredništvo: Tatjana Petzer

Izdavač: Friedenauer Presse, Berlin, 2019

ISBN: 978-3-932109-96-6

Izvor

Jovan Deretić, Istorija srpske književnosti, Beograd: Nolit, 1983.

Miodrag Pavlović, Isidora Sekulić

Priredila: Snežana Lalatović