Нирвана
Ноћас су ме походили мртви.Нова гробља и векови стари;Прилазили к мени као жртви,Као боји пролазности ствари.
Ноћас су ме походила мора,Сва усахла, без вала и пене,Мртав ветар дувао је с гора,Трудио се свемир да покрене.
Ноћас ме је походила срећаМртвих душа, и сан мртве руже,Ноћас била сва мртва пролећа:И мириси мртви свуда круже.
Ноћас љубав долазила к мени,Мртва љубав из свију времена,Заљубљени, смрћу загрљени,Под пољупцем мртвих успомена.
И све што је постојало икад,Своју сенку све што имађаше,Све што више јавити се никад,Никад неће – к мени дохођаше.
Ту су били умрли облаци,Мртво време с историјом дана,Ту су били погинули зраци:Сву селену притисну нирвана.
И нирвана имала је тадаПоглед који нема људско око:Без облика, без среће, без јада,Поглед мртав и празан дубоко.
И тај поглед, к’о кам да је неки,Падао је на мене и снове,На будућност, на простор далеки,На идеје, и све мисли нове.
Ноћас су ме походили мртви,Нова гробља и векови стари;Прилазили к мени као жртви,Као боји пролазности ствари.