Smrt majke Jugovića

Original

Смрт мајке Југовића

Мили Боже, чуда великога!Кад се слеже на Косово војска,у тој војсци девет Југовићаи десети стар Јуже Богдане;бога моли Југовића мајка:да јој бог да очи соколове и бијела.крила лабудова,да одлети над Косово равно,и да види девет Југовићаи десетог стар-Југа Богдана.Што молила, бога домолила;бог јој дао очи соколовеи бијела, крила лабудова,она лети над Косово равно;мртви нађе девет Југовићаи десетог стар-Југа Богдана,и више њи девет бојни копља,на копљима девет соколова,око копља девет добри коња,а поред њи девет љути лава.Тад завришта девет добри коња,и залаја девет љути лава,и закликта девет соколова;и ту мајка тврда срца била,да од срца сузе не пустила,већ узима девет добри коња,и узима девет љути лава,и узима девет соколова,пак се врати двору бијеломе.Далеко је снае угледале,мало ближе пред њу ишетале:закукало девет удовица,заплакало девет сиротица,завриштало девет добри коња,залајало девет љути лава,закликтало девет соколова;и ту мајка тврда срца била,да од срца сузе не пустила.Кад је било ноћи у поноћи,ал' завришта Дамјанов зеленко,пита мајка Дамјанове љубе:"Снао моја, љубо Дамјанова,што нам вришти Дамјанов зеленко?Ал' је гладан шенице бјелице,али жедан воде са Звечана?"Проговара љуба Дамјанова:"Свекрвице, мајко Дамјанова,нит' је гладан шенице бјелице,нити жедан воде са Звечана,већ је њега Дамјан научиодо поноћи ситну зоб зобати,од поноћи на друм путовати;пак он жали свога господарашто га није на себи донио".И ту мајка тврда срца била,да од срца сузе не пустила.Кад ујутру данак освануо,али лете два врана гаврана:крвава им крила до рамена,на кљунове б'јела пјена тргла;они носе руку од јунака(и на руци бурма позлаћена),бацају је у криоце мајци.Узе руку Југовића мајка,окретала, превртала с њоме,па дозивље љубу Дамјанову:"Снао моја, љубо Дамјанова,би л' познала чија ј' ово рука?"Проговара љуба Дамјанова:"Свекрвице, мајко Дамјанова,ово ј' рука нашега Дамјана,јера бурму ја познајем, мајко, -бурма са мном на вјенчању била"Узе мајка руку Дамјанову,окретала, превртала с њоме,пак је руци тијо бесједила:"Моја руко, зелена јабуко,гђе си расла, гђе л' си устргнута!А расла си на криоцу моме,устргнута на Косову равном!"Ал' ту мајка одољет не могла,препуче јој срце од жалостиза својије девет Југовићаи десетим стар-Југом Богданом.

Deutsch

Der Tod der Jugović-Mutter

Lieber Gott, welch ein großes Wunder!Als sich sammelt auf dem Feld von KosovoIn dem Heer sind neun der Jugovićen,und der zehnte ist der alte Jug-Bogdan.Zu dem Herrn da betet ihre Mutter:„Gib mir, Gott, des Falken scharfe Augen,und die weißen Flügel einer Schwanin,dass ich flieg’ über das weite Kosovo,und erblick’ die neun der Jugovićenund den zehnten, alten Jug-Bogdanen.Was sie bat, das hat ihr Gott gegeben;Gott verlieh ihr Falkenaugen scharfeund die weißen Schwingen einer Schwanin.Sie erhob sich über flaches Kosovo.Tot fand sie die neun der Jugovićenund den zehnten, alten Jug-Bogdanen.Über ihnen ragten neun der Speere,auf den Speeren saßen neun der Falken,um die Speere trabten edle Rosse,und daneben standen neun der Löwen.Da erhuben sich die edlen Rosse,heulten auf die neun der wilden Löwen, ¹und die Falken kreischten in die Weite.Doch die Mutter, stark im eignen Herzen,ließ kein Weinen aus dem Herzen dringen.Sie ergriff die neun der edlen Rosse,nahm sich mit die neun der wilden Löwen,und sie hob auch neun der starken Falken,und so kehrte heim zum weißen Hofe.Weit vom Tor erblickten sie die Schwieg’rn,und ein Stückchen liefen sie entgegen.Aufgeheult hat neun der jungen Witwen,Tränen flossen bei neun kleinen Waisen,wieder schrien neun der edlen Rosse,heulten laut die neun der wilden Löwen,²und die Falken kreischten über Höfen.Doch die Mutter, stark im eignen Herzen,ließ kein Weinen aus dem Herzen dringen.Als zur Nacht die Mitternacht gekommen,schrie auf einmal Damjans grüne Stute.³Da fragt’ Mutter Damjans junge Gattin:„Schwieg’rin meine, Damjans holde Gattin,warum wiehert Damjans grüne Stute?Ist er hungrig nach dem weißen Weizen,oder dürstet’s ihn nach Quell von Zvečan?“⁴Antwort gab ihr Damjans junge Gattin:„Schwiegermutter, Mutter meines Gatten,nicht verlangt ihn nach dem weißen Weizen,nicht dürstet ihn nach dem Quell von Zvečan –doch hat Damjan ihn so stets erzogen:Bis zur Mitternacht fraß er die Körner,und von da an ritt ihn Damjan weiter.Nun vermisst er seinen Herren bitter,den, der ihn nicht selbst bestieg und führte.“Doch die Mutter, stark im eignen Herzen,ließ kein Weinen aus dem Herzen dringen.Als der Morgen dann begann zu tagen,flogen zwei der schwarzen Raben nieder.Blut war ihnen bis zur Schulter spritzend,auf den Schnäbeln weißer Schaum vom Fliegen.Sie brachten die Hand von einem Helden,(an der Hand ein goldener Verlobungsring),und sie warfen sie in Mutters Schürze.⁵Nahm die Hand die Mutter Jugovićens,wand und drehte, schaute sie von allen Seiten,und sie rief da Damjans junge Gattin:„Schwieg’rin meine, Damjans holde Gattin,kennst du wohl, wem diese Hand gehöret?“Da sprach Damjans junge, treue Gattin:„Schwiegermutter, Mutter meines Gatten,dies ist sicher Damjans rechte Hand, ja –denn den Ring erkenn’ ich, liebe Mutter –diesen trug er bei der Eh’ mit mir.“Nahm die Mutter Damjans rechte Hand da,wand und drehte, hielt sie still in Händen,und sie flüsterte zur toten Hand hin:„O du Hand, mein grüner Apfel, Lieber,⁶wo gewachsen, wo hat man dich gebrochen?Du gewachsen bist auf meinem Schoße,⁷und gebrochen wurdest du auf Kosovo!“Doch die Mutter konnt’ es nicht mehr tragen –und ihr Herz, es brach vor tiefer Trauerum die neun der tapfern Jugovićenund den zehnten, alten Jug-Bogdanen.