1 / 2

А кад се пређе норвешка граница, тако је као да се ушло у кућу озбиљног, сиромашног, брижно запосленог човека који се чуди госту и који дуго не верује да се гост радује што је дошао Норвешкој у посету. Са кратким осмехом, са мало речи, са збуњеним покретом дочекује Норвежанин фармер странца, као да хоће да се извини што му је земља тако тврда, тако ћутљива, доста неприступачна. Као да хоће да пита: зашто си дошао овамо где у каменитим домовима наших стена живе ђаволи који имају канџе и на коленима и на репу"; шта ћеш овде где се хоризонт месецима загрева само невидљивим сунцем?

Норвежаниново срце је увучено дубоко испред очију радозналости и понуда пријатељства; а његова земља је земља црних стена и немих вода, земља вечите глади за сунцем и чежње за човеком, за пролазником. Нешто мртво, костурасто и давно покојно претстављају оне горостасне кристалинске стене које нити имају живот нити дају живот, које су некад фантастичне, некад страшне терасе големих структура без имена и без циља. Додуше, увек достојанствени, поносити архитектонски облици. С друге стране узето, разједени и разглодани делови норвешког трупа, са силесијом острваца, земљеуза, шкоља, гребена, зглобова, прстију и патрљака, то су разголићени и на осетљиву страну окренути живци те земље, водом дражени нерви земље у којој се каже да је човек толико и толико зима стар, у којој се деца плаше бауком из којег ће скочити петнаест зима, и у којој девет месеца у години владају эли богови помрчине и бура, а само три месеца праведни богови љубави и сунца. Север је драматичан, у заплетима и у расплетима.

На камену је сав живот Норвешке, сав њен карактер, сва њена несрећа. У водама је сва њена лепота. У шумама њена машта. На западној, разуђеној и расцветаној обали поређани су раскошно лепи и језовито ћутљиви фјурови са својим долинама, и посејане су варошице, пуне хитрог живота морнара и шарене граје пристаништа. А у унутрашњости, тешко притискују и земљу и људе пусте снежне пољане, фјелови (Fjeld), и камењари, и тешко и неправилно се подижу вароши на расплињено слојевитим или купасто заобљеним, често као стакло глатким брежуљцима и блоковима стена који на сваком кораку стрче из земље, а које је тако тешко сравнити са земљом.

И Осло (раније Кристијанија), главни град Норвешке, лежи на таквом терену, и стога је сав таласаст и нераван, пун стрменитих улица, издигнутих зграда, разних бизарних слика. Идете улицом, и одједаред зашушти дрво над главом; а раније нисте могли ништа опазити, јер је стена с улице живом оградом скривена. Или, познанику се улази у кућу право с улице, а његову првом суседу се улази у кућу преко шездесет степеница. Мало даље опет, између две куће, диже се стена која изгледа као порушен торањ или као претурена лађа, а из ње је израсла платана у чудном, мал те не хоризонталном положају, и закрчила на том месту скоро пола пута. Цркве су махом на брежуљцима, а улица Карла Јохана (краљ норвешки) пење се као пространа тераса до краљева дворца који са шумовитог виса гледа целу средњу варош.

Izvor: Isidora Sekulić, Sabrana dela, Beograd: Jugoslavijapublik, 1985.