Доходе десет кавазах из Подгорице од везира новога, који облази царство, и дају владици Данилу писмо, владика га чита, замишљен
Војвода Батрић
Каж', владико шта ти везир пише. Већ нећемо да се крије ништа, сви ако ће окрилатит Турци!
Владика (чита писмо од ријечи до ријечи):
Селим везир, роб роба свечева, слуга брата сунца свијетскога, а посланик од све земље цара. На знање ви, главари с владиком! Цар од царах мене је спремио да облазим земљу свуколику, да уредбу видим како стоји: да се вуци не преједу меса; да овчица која не занесе своје руно у грм покрај пута; да подстрижем што је предугачко, да одлијем ђе је препунано; да прегледам у младежи зубе да се ружа у трн не изгуби, да не гине бисер у буниште;- и да раји узду попритегнем, е је раја ка остала марва. Па сам чуо и за ваше горе. Породица света Пророкова зна јунаштву праведну цијену. Лажу људи што за лафа кажу да се миша и најмање боји. Хајте мени под мојим шатором, ти, владико, и главни сердари, само да сте цару на бјељегу, за примити од мене дарове, па живите као досле што сте. Јаки зуби и тврд орах сломе; добра сабља топуз иза врата, а камоли главу од купуса. Шта би било одучити трске да не чине поклон пред орканом? Ко потоке може уставити да к сињему мору не хитају? Ко изиде испод дивне сјенке Пророкова страшнога барјака, сунце ће га спржит као муња. Песницом се нада не растеже! Миш у тикви - што је него сужањ? Узду глодат - да се ломе зуби! Небо нема без грома цијену. У фукаре очи од сплачине. Пучина је стока једна грдна - добре душе, кад јој ребра пучу. Тешко земљи куда прође војска!
Кнез Јанко
Трговац ти лаже са смијехом, жена лаже сузе просипљући; нико крупно ка Турчин не лаже!
Сердар Јанко
Не држимо ове поклисаре, него да се брже отршају да им паша штогод не двоуми. Нек зна пријед, па чини што може!
Вук Мићуновић
Отпиши му како знаш, владико, и чувај му образ ка он теби!
Владика Данило (отпишује):
Од владике и свијех главарах Селим-паши отпоздрав на писмо. Тврд је орах воћка чудновата, не сломи га, ал' зубе поломи! Није вино пошто приђе бјеше, није свијет оно што мишљасте. Барјактару дариват Европу- грехота је о том и мислити! Веља крушка у грло западне. Крв је људска рана наопака, на нос вам је почела скакати; препунисте мјешину гријеха! Пуче колан свечевој кобили. Леополдов храбри војевода, Собијевски, војвода савојски саломише демону рогове. У ћитапу не пише једнако за два брата једноимењака. Пред Бечом је Бурак посрнуо, обрнуше кола низа страну. Не требује царство нељудима, нако да се пред свијетом руже. Дивљу памет а ћуд отровану дивљи вепар има, а не човјек. Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјеством. Ја се сјећам што си рећи хтио. Трагови су многи до пећине- за горске се госте не приправља! У њих сада друге мисли нема до што остре зубе за сусједе, да чувају стадо од звјеради. Тијесна су врата уљанику, за међеда скована сјекира. Јошт имате земље и овацах, па харајте и коже гулите! У вас стење на свакоју страну зло, под горим, као добро, под злом. Спуштавах се ја на ваше уже, умало се уже не претрже; отада смо виши пријатељи, у главу ми памет ућерасте.
Сврши писмо и чита га наглас пред свијема (Црногорцима и Турцима)
Кнез Роган
Ето писмо, па сад пут за уши! Дајте му га да се разговори.
Посланици везирски, невесели, одлазе