БУРЕ
Одмах се познају она несрећна мала деца која из школе долазе у празну кућу, која знају Робинзона напамет, и у деветој години читају Живот и патње у Сибиру и Пут у земљу Вашукулумба. Познају се мали сирочићи који рано остану без матере, који сакривају главу под јастуке кад пролазе мртвачка кола, боје се кад ноћу сат избија, и имају мршаво бледо лице и дугачке суве ручице.
* * *
Школски задаци нису ми задавали много бриге. Све је било просто и лако и могло се већ у школи научити и запамтити. А брат ми је био несташко и мали дивљак. Подизао је Скадар на Бојани и зазиђивао моје лутке, тражио мравима ртењачу, презао скакавце у кола од карата, и више ишао на глави него на ногама.
Седела сам дакле по цео дан сама, у каквом кутићу, и превртала шарене и светле картоне по лексиконима и књигама природних наука.
Тамо се видела како букти поларна светлост, тамо је било оних чудних тропских биљака са физиогномијама дивљих животиња, шуштало је море и возиле су по њему грдне галије асирских веслача, ишли су у бој египатски војници, све један као други, са запетим стрелама и оним чудним оштрим профилима главе на оба рамена.
Тамо је Карон превозио душе покојника, тамо је било намрштено ћутање залеђеног севера и страшна смрт у песку који не да воде, тамо су, као оштре сабље, севале жуте очи краљевских тигрова и умиљато се плавиле добре очи скандинавских белих соколова.
Тако данас, тако сутра, тако зимус, тако летос, прво у соби, па у ходнику, па на тавану, па у башти, па најзад у бурету.
Ја сам то звала буретом, али у ствари је то била једна грдна каца, расушена, раздрмана стара каца која је стајала у дну дворишта и без икаква опредељења полагано трунула и пропадала. Бочне дуге се још некако и држале, али се расушиле и испрепуцале. Доле није било дна, а дно, окренуто навише као кров, све се изрешетало, свака се даска могла померити, а много главних дасака није више ни било.

