Онај који се бави каквом специјалном струком, не може очекивати да му случаји откривају факта. Мора те случајеве изазивати, тражити, мора правити пробе и експерименте. Тако нпр. хемичар, тако физичар и тако свако редом па тако и ја морам правити пробе и експерименте на београдскоме друштву.
Интересовало ме је да решим: за колико се времена једна лаж може да пласира у Београду и у каквом се облику врати ономе од којега је потекла.
То сам постигао да утврдим на овај начин: прекјуче тачно у 10 и 17 минута пре подне, срео сам код Теразијске чешме госпођу Виду. Пришао сам јој одмах, упитао је за здравље и онако немарно, више као уз реч, додао сам:
„А ви сте извесно већ чули за г. Марковића?“
„Шта?“ учини г-ђа Вида.
„Та… кажу да се раздваја са женом.“
„Та није могуће?“ пренерази се г-ђа Вида. „То је чудно, та они су тако лепо живели. А зна ли се за узрок?“
„Не зна се ништа, изгледа да и нема никаквог узрока него су просто несносни једно другом. Досадило им већ у браку.“
Госпођа се одвоји од мене и не прође ни десет корака а срете госпођу Персиду.
„Слатка моја, баш добро те вас видех. А чусте ли ви Бога вам за то чудо.“
„Које?“ пита изненађено госпођа Персида.
„Па да се Марковић раздваја са женом.“
„Не може бити!“
„Та како не може, она већ и није више код њега, ођутрос је одвео мајци.“