1 / 3

Чим једна земља добије устав, значи да широм отвара врата култури. А кроз та отворена врата, као представници културе, први наиђу новчани заводи, па онда тек све остало.

Тако је и са Црном Гором. Чим сам чуо да ће добити Устав, знао сам да ће морати основати и Народну Банку. И основана је.

Као и за све остало, Црна се Гора обратила и за банку, „братској нам Србији“, да јој пошље спремне људе који би банку увели у живот. И као што чујем, отићи ће неко од наших за управника те банке. Али ја мислим да је то врло мало. Ако ћемо да учинимо братску услугу, ми треба или да је учинимо потпуну или да је не учинимо.

Да се уведе у живот црногорска банка, треба тамо послати не само директора, већ и неколико акцептаната и жираната. Па лепо, акцептанти да дигну новац са потписима, о року да не плате, као што је то већ ред, да менице оду на протест, да дође до извршења те тако да браћа Црногорци онако на пракси виде целу ту процедуру и да се лепо подуче од нас старије браће.

Овако, без те потребне праксе, како ће манипулисати та банка? Ја просто не знам а једва могу и замислити.

Ево баш да вам кажем, како ја замишљам рад у тој будућој Црногорској Банци.

Шпира Цуца, на пример потерала невоља. Јунак је као нико његов у племену, гласовит је међу Цуцама, знан је и у осталим племенима и мало му је равних, и једина му је мана што је увек шворц. А не подноси, рецимо, ни његову образу ни његовом јуначком поносу, бити тако вечити шворц. Размишља он, размишља тако, па једног јутра, уздане тако дубоко да би тим уздахом целу Морачу могао усркати, уздахне и рекне:

„‘Од шворцуљка горијех јада нема!’“ па дочепа свој бојни јатаган, па на Цетиње те као хала навре у банку.

„Добри ви дан, банчини синови.“

„У добри час доша!“ отпева му благајник кроз ону благајничку рупицу.

„А да је у добри час па ни по јада. Ну у зли час дођо.“

„А што је Шпиро?“

„Да ми даш мало пара?“

„А нашто да ти дам?“

„Па ево на ови јатаган. Рекоше ми доле на чаршији они лацмани, даћеш ми пара на ови јатаган.“

„Може, Шпиро, може. Ево ови јатаган да оставиш овде у рем, па ћу да ти дам једну фиорину.“

„Што збориш, никоговићу ни један?“

„То што ти кажем!“

„А знаш ли ти да је то јатаган Шпира Цуца?“