Понедељак, 2. новембра 1915.

Нови дан је почињао.

Сви су још спавали. Стеван је испливавао лагано из сна сва ки час, колико да закључи да му није сасвим топло. Али се није будио. Све се то измешало у њему са неким сањањем о дављењу у хладном блату, са великом светлошћу изнад тога, коју не може да види. Он је опет тонуо и тонуо у сувише дубоки сан да би се ма шта у њему означило.

Ујутру, када је доспео до отварања својих очију, као изба-чен са дна, задихан и ужаснут брзином буђења, осећајући срце ка-ко непријатно трепери и како има сувише крви у глави, Стеван погледа око себе са оним мирним очајањем са којим се пола чо-вечанства враћа свакога јутра у живот. Одбацити то од себе. Устати. Заборавити да то постоји! Погледати лагано око себе!

Дигао се. Имао је горак укус у устима, у мислима, у крви. Хтео је опет да седне, да сакрије главу, али га је било срамота. Требало је и да изиђе ради потребе. Претрчавши по оном дире ку, замало што није пао, толико је био тужан и лен. С прага во-денице видео је још људе како се губе низ друм. Планина их је ла-гано уносила у себе, као у чељусти, као да ће их појести, велика и огромна.

Још мокре од ноћашње влаге, велике планинске шуме си-лазиле су са свих страна низ литице, дубоко, чак испод земље, у воду која куља одасвуд. Одмах затим није се видео нигде више ни један човек, нити станиште. „Форд" мало даље, смањен перспек тивама, чудан, смешан, сићушан. Његова је машинерија, пуна во-де и блата, пребијене кичме, била исто тако напуштена и несрећна као и човек који га је посматрао.

Стеван узе своје ствари на раме и пође истим путем којим је синоћ дошао. Премештајући кофер с једног рамена на друго, прескачући преко бујица, као у сну, не разумевајући више ништа, идентификујући се с тим друмом, који као да се враћа у себе, с бр-зацима, с покретом у њима и с бездушношћу, одсуством живота у суштини, са смрћу најзад.

„Никуд не могу да стигнем", мислио је он, „никуд не могу да стигнем ја, ја смрт, ја напуштеност и очајање, ја у овоме телу коме је тек седамнаест година. Чак и ако се враћам истим путем и у исто место. Никуд и никоме, чак ни своме рођењу, где је пр ви повод ове реке и мене."

Био је опет у Куршумлијској Бањи тек пред вече, у часу кад су се с друге стране, долазећи са севера, с муком пробијале кроз блато поворке кола и камиона.

Отишао је у основну школу, где је ноћио две вечери рани-је, не тражећи ништа друго, навикнут на то место, као да је ра-стао на њему одувек, не желећи га, не волећи га, познавајући га само, Али се изненади кад виде да нема више ниједног од оних ко-ји су се још јуче ту налазили. Било је онда пуно као у возу, и пу-но је било још и сад, и ниједног се тренутка није празнило, па ипак се цео свет изменио.

Чим би се појавио на којим вратима, они су се унутра мр-штили и ширили по својим местима. Међутим је у једној учионици цео угао био слободан и то се већ није могло сакрити.

Спавао сам пре две ноћи овде рече Стеван као извињавајући се.

- Ty?

У овој школи. Ишао сам, па сам се сад вратио.

Што сте се вратили? Папа-Катић одмахну раменима.

- Нисам могао да наставим сам преко планине, а аутомобил којим сам пошао покварио се пред Преполцем.

Нека девојка зацењивала се од кашља. Лежала је између старијих, бескрајно дугачка, увијена у шалове, бледа. Бројао је лагано колико их је у соби. Док говори, броји, нервира се. Тачно двадесет. Округао број, добар знак. Она девојка затресла је нај-пре рукама као да је све у њој везано истим федером, затим се страховито закашљала.

- Добићеш сад мало теја мрмљала јој је дебела жена нежно, надвијајући се над њу, стењући. Назебла си мало, ето!

Потом је постајала све љућа. Најзад је почела да виче:

- Ја сам ти казала да метнеш мараму преко носа. Зашто ју-трос ниси метнула мараму преко носа кад сам ти казала? То после иде све на моја леђа. Досадило ми је да живим, о, досадило ми је да живим. Докле ћу да будем болничарка?

Стеван се с муком прогура напоље. Журно пређе до кући-це преко пута, где је учитељев стан. Куцну на осветљени прозор. Нека забрађена жена погледа оданде, мучећи се, не видећи очи-то ништа кроз упрљано стакло. Изиђе напоље.

- Била је једна друга жена овде пре два дана? - упита Стеван. - Која жена? Има толико жена на свету одговори лено жена на вратима.

- Мирина тетка. Имала је једну нећаку која се звала Мира. Хтео сам да знам шта је са њима.

- Па тетка је ту негде у Бањи, спава. Цео дан је кукала, сад спава. Мира се још синоћ, Бог да је прости, обесила ту позади у штали. Све је говорила да ће тако нешто да учини, јер је и њена мајка умрла од јектике и није била сасвим при свести, па ни ова. Јутрос су је сахранили. Поп није хтео ни да је опоје. Ето шта ти је људско биће. А шта сте ви хтели од ње?

- Сетио сам се малопре. Рекла ми је: „Имам сушицу..."

Вратио се на своје место и сео у полумрак. Замишљао је јасно девојчицу како виси у стаји. У дну овога дворишта које то-лико смрди, док њена тетка трчи по њему, вриштећи. Видео је бедно тело, како виси. Кокошке су кљуцале на све стране око ње и мало светлости је падало на њену обућу. Била је туђа и страна, усред задаха који је живео, живине која је живела, светлости ко-ја је живела, вриске која се више на њу није односила. Заузима-ла је и сувише места, тако туђа није представљала чак ни смрт коју живи носе у себи. Била је ружна, бесциљна форма која није имала никакве везе са девојчетом што је, сустигавши јорганџију, рекло му да врати јорган и да је сад баш пљунула крв, па да иде у „сиње море." То је све што је рекла: „У сиње море." И као да се све друго радовало око ње и показивало да живи десет пута ин-тензивније него обично, она је једина била без значења, без ва-жности, са исплаженим, отеченим језиком. А ипак то је било оно важно. То, „да је могла још живети, ма колико кратко, још живе ти, а да ничим више није живела, да се сиње море превукло пре-ко њене судбине, да је смрт апсолутна, да смрт и живот не могу ићи упоредо, да у човеку може бити и жеље за смрћу и осећања смрти, а да је цео проблем у томе да ли још дише или не..."

Папа-Катић је гледао преко свих тих људи што леже. Пре-ко девојке у шаловима, њених родитеља, других, косматих и бра-датих. Мислио је на нешто чему се често враћао, не могући да на-ђе основно значење. Не значење тога уопште, већ значење које би то за њега могло да има. То чему се стално и упорно враћао. „Вода и ватра? Не. Ни вода, ни ватра, ни земља, ни ваздух. Па ипак нешто око тога!"

Време је пролазило лагано. Људи су нешто говорили, али је време пролазило врло лагано. Лежећи на ћебадима између оца и мајке, девојка у шаловима је ћутала. Она је знала тајну која се тиче ње и ћутала је. Нашто говорити! Нашто показати да зна, да јој је све свеједно што се на њу односи. У ствари, то је све свејед-но, свеједно, свеједно. Кал би хтела и болничарка" само да заћyти, да не говори да је жртва, да више не може да издржи!

Стеван је то јасно осећао: „Кад будем рекао себи: сад", већ је то сад" постало, пре', а оно после' постало је, сад". Ја сам већ умро, јер једнога дана морам умрети. Ништа више није живо у ме ни. Кад бих хтео да начиним један покрет, не бих могао. Кад бих хтео да изговорим..." И Стеван упе сву снагу: „Макар да прогово

рим!" - Малопре, кад сам улазио изговори Стеван гласно, једва откинувши то од себе видео сам где стоји неколико канти бен-зина ту, у ходнику. По поду тамо леже многи људи и пуше.

- То је тачно - додао је неко крај њега и ја сам приметио, али се нисам сетио.

И пет-шест њих је скочило и потрчало да види шта је с тим кантама.

- Ништа, ништа рекли су кад су се вратили има тамо не-колико жаца, казали смо им да пазе да ко не пуши.

„Не би могао човек да издржи мисао да је други престао да живи, јер један део и њега самог престаје тиме да живи..."

Стеван је задремао. Нешто доцније или много доцније, он је распознао, кроз сан, да кашаљ оне девојчице никако није онакав као малочас. Нешто је било измењено у њему. Отворио је очи. Потпуна помрчина.

- Где ти је машина? говорила је жена страховито упла шеним гласом. - Јоване, тражи, тражи. Будало, знаш да сам ти је дала да је метнеш у џеп. Ево срце, срце, умири се. Срце моје!

Девојка је кашљала на махове и јечала. Скоро је скикала. - Ево, госпођо, нашао сам је ја рекао је неко и кресную жижицу.

Упалили су свећу. Девојчица је седела на земљи као избе-зумљена. Сва крвава: На сваки напад кашља локва крви излетала је из ње. Гледала је у родитеље, у свет који се сав дигао. Вика-ла је између два кашља:

- Не дај ме! Не дајте ме да умрем, не дајте да умрем!

Лице јој је било унакажено. Сузе су јој лиле из очију. Сте-ван је хтео да изиђе, али врата су била подупрта онима што спавају споља и они су оданде псовали што их гура. Враћао се на сво-је место, хтео да поверује у речи које је говорила та жена:

Па није то ништа, чедо. Није ти то први пут. Што си се уплашила? Ја сам четири пута, док сам била девојка. Не бој се, не бој се!

- Не дај ме, мама, мама! Не дај ме!

„А Мира", сети се Стеван, „стигавши јорганџију дан рани-је, задувана, чудног пламена у очима, говорила му је: Зову те да се вратиш по онај јорган. Зову те, а ја идем у сиње море, у сиње море! И онда су је видели како виси у шупи, изнад сламе, искежена, са два коса сунчана зрака преко ногу.

Rastko Petrović, "Dan šesti", NIN, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 2005

Rastko Petrović, "Der sechste Tag. Gedichte und Prosa", Leipziger Literaturverlag, Leipzig 2026, Eingeleitet und aus dem Serbischen übersetzt von Robert Hodel