1864.

U Beogradu, 20. oktobra, rođen od oca Georgijasa Đorđa Nuše i majke Ljubice rođ. Kasnar, poreklom iz Brčkog, i na krštenju dobio ime Alkibijades (Alkibijad, Alko).

1870.

Georgijas Đorđe Nuša sa porodicom iz poslovnih razloga odlazi u Smederevo gde će se umesto uvozom fesova i izvozom šljiva baviti prodajom žita. Georgijas Nuša jedan je od osnivača Smederevske kreditne banke u kojoj će njegov najstariji sin Leonidas raditi kao pripravnik. Kako mali Alko nije uspeo u školi, otac ga je odveo u Pančevo da se kao šegrt uči trgovini u poznatoj radnji „Ćurčin i Stojanović“, ali se ovaj nakon tri dana vratio kući, da bi ga otac ponovo upisao u prvi razred i angažovao privatnog učitelja Đuru Konjovića da ga podučava. Konjovića će Alka zainteresovati za poeziju, koju je inače i sâm lepo recitovao, tako da će i učenik poći tim putem.

1876.

Krajem proleća Srbija je zaratila sa Turskom. Kao saveznik odmah joj se pridružila Crna Gora. Posle nekoliko meseci ratovanja pokazalo se da srpska vojska nije u stanju da izađe na kraj sa nadmoćnijom turskom silom.

U Smederevo je u leto došla putujuća pozorišna družina „Kosovo“ Mihaila Dimića čije će predstave u bašti gostionice „Zeleni venac“ zaokupiti pažnju dvanaestogodišnjeg Alka Nuše, kao i njegovih najboljih drugova Jeftimija Jefte Ugričića i Čede Popovića. Mladi i stari naročito su se oduševljavali predstavama komada sa temama iz srpske istorije na kojima je velike aplauze dobijao mladi glumac Mihajlo Risantijević, koji je obično nastupao kao Kraljević Marko, Hajduk Veljko ili Miloš Obilić. Kada je Dimićevo pozorište otišlo iz Smedereva, ostavljajući Georgijasu Nuši kulise i glavnu zavesu kao zalog za pozajmljeni novac, bila je to prilika da mladi Nušić sa svojim drugovima organizuje pozorište. On je po sećanju napisao komad Boj na Ljubiću a dramatizovao je i nekoliko komedijica Riđa brada koji je napisao pod uticajem Sterije i Koste Trifkovića.

1877.

Rusija zaratila sa Turskom, krajem godine zaratiće i Srbija, koja će osloboditi Niš, Pirot, Prokuplje i Vranje. Kada se u Smederevu pojavila Đačka legija, koju je predvodio Milan Kujundžić Aberdar, mladi pesnik i pripadnik omladinskog pokreta, pokušaće, iako tek trinaestogodišnjak, Alkibijad Nuša, da im se pridruži. Pošto je ostavio pismo roditeljima kojim ih obaveštava da odlazi sa ciljem da oslobodi porobljenu braću u Turskoj, krenuo je da sustigne đačku jedinicu, ali ga je u toj nameri kod Velikog Orašja onemogućio pandur na konju, koga je na molbu kir-Georgijasa Nuše poslao smederevski okružni načelnik, sa naredbom da Alka uhvati i vrati kući. U jesen će se Alkibijad naći u Beogradu da bi nastavio prekinuto gimnazijsko školovanje u Realci.

1880.

Alkibijad Nuša objavljuje prve stihove u somborskom „listu za srpsku mladež“ Golub.

1881.

U Golubu objavljuje prvi prozni tekst Moj anđeo – priču sazdanu u vidu autobiografskoga zapisa. Zahvaljujući saradnji u Golubu i u Zmajevom Nevenu postaje član đačke literarne družine „Nada“ pri Prvoj beogradskoj gimnaziji.

1882.

Pred završetak gimnazijskoga školovanja, Alkibijad Nuša je jedan od osnivača i kourednik ilustrovanog lista Srpče u kojem će nastaviti da objavljuje moralizatorsko-didaktičnu poeziju kao i priče sa duhovitim humorističkim sižeima. U tom listu sarađivali su i njegovi drugovi Milenko Vesnić, Mihajlo Sretenović. Milorad Mitrović, Jaša Prodanović i drugi. U zabavniku Nada objavio je pripovetku Frak u kojem je došao do izraza smisao za opise komičnih situacija. Pesmu Novost u Smederevu, koju je napisao povodom usvajanja Zakona o ustanovljenju čuvara za javnu bezbednost, objavio je u listu Ćosa, u kojem će štampati i drugu pesmu slične tematike – Pokojna slobodna štampa, u kojoj je ismejao Zakon o štampi usvojen tih dana u Narodnoj skupštini.

Krajem maja Alkibijad Nuša položio je ispit zrelosti u beogradskoj Realci. Tokom leta nastupao na sceni putujućeg pozorišta i potom boravio kod roditelja u Smederevu. Svome imenu dodao je i srpsko – Branislav da bi se potom upisao na Pravni odsek Velike škole. Kao student najviše vremena posvećuje književnom radu i pod uticajem Vojislava Ilića, najboljeg druga, uglavnom piše pesme.

1883.

Branislav Nuša pokreće početkom leta list Smederevski glasnik, koji je izlazio dva puta sedmično i u kojem je bio urednik i glavni saradnik, ali i slagač u štampariji i mašinista, pa i raznosač lista koji je imao sedam pretplatnika. List svakako nije dugo izlazio, tako da se Nušić vratio u Beograd da bi pohađao nastavu na Velikoj školi, ali je češće posećivao ugostiteljske lokale, naročito „Dardanele“ i druge kafane oko Narodnog pozorišta. Kao recitator učestvovao je i na raznim priredbama i poselima. Ujesen, jednoga popodneva, u bašti kuće književnika Jove Ilića čitao je svoju šaljivu igru Narodni poslanik, pred okupljenim prijateljima, među kojima su bili Vojislav i brat mu Milutin Ilić, Vladimir Jovanović, tada poznati satiričar, Kosta Arsenijević, tipograf i socijalistički pesnik i dr. Delo mladoga pisca svima se veoma svidelo. Međutim, na izvođenje u Narodnom pozorištu čekaće punih trinaest godina – do 19. oktobra 1896.

1884.

I dalje, često posećuje kuću Jove Ilića, u to vreme jedini književni klub u prestonici. Radije statira na pozorišnim predstavama no što ide na predavanja, a često kao recitator sudeluje na dobrotvornim priredbama. Ipak, početkom oktobra otputovao je u Grac i upisao zimski semestar školske 1884/85. godine na tamošnjem Pravnom fakultetu, ali na kraju toga semestra nije dao ni jedan ispit. Ostavši bez novca, svirao je na violini po kafanama i tako zarađivao za hranu i kiriju. Ponovo se vraća pisanju i sudeluje u radu literarne družine „Srbadija“, koju su osnovali srpski studenti još 1874. godine.

1885.

Alkibijad – Branislav Nuša vraća se u Beograd. Istovremeno, bio je to povratak pozorištu: osnovao je studentsku trupu, koja je, 20. aprila, na sceni Narodnog pozorišta prikazala Šilerovu tragediju Don Karlos. U naslovnoj ulozi pojavio se Nuša, da bi se deset dana potom, glumio u Trifkovićevoj komediji Ljubavno pismo (kao sluga Jovan) i u komadu Žila de Premarija Doktor Robin (kao Garik). Iako je znatan deo gledalaca sa simpatijama prihvatio ove studentske predstave, to ipak nije pomoglo da Nušić i njegova trupa ne bude napadnuta kao grupa komedijaša koji škode ugledu visokoškolaca. Čak je i istaknuti socijalista Dimitrije Cenić napao u svom novopokrenutom listu Čas predstavu Don Karlosa označivši je kao dokaz kako mladi žive „rasputno i razvratno“. Pored ostalih reagovanja, Ceniću je odgovorio i Branislav Nuša da bi mu Cenić neumesno odvratio napominjući kako je Nuša redakciji Časa nudio svoje priloge, koje mu nisu primili za štampu. Otad i počinju napadi na Nušića, koji će ga pratiti čitavoga života.

Ujedinjenje Istočne Rumelije i Bugarske, objavljeno 5. septembra, imalo je kao posledicu mobilizaciju i objavu rata Srbije Bugarskoj 9. septembra. Među mobilisanima našao se i Alkibijad Nuša. Posle više bitaka srpska vojska poražena je na Slivnici i došlo je do sramnog primirja. U Jagodini je formiran stacionar ne bi li se mobilisana vojska prestrojila i novajlije obučile pod komandom majora Radomira Putnika. Među kaplarima koji su obučavali vojnike bio je i Nuša. Na putu za Jagodinu on je susreo Vojislava Ilića, kome će tokom obuke biti i pretpostavljeni.

1886.