1864.

U Beogradu, 20. oktobra, rođen od oca Georgijasa Đorđa Nuše i majke Ljubice rođ. Kasnar, poreklom iz Brčkog, i na krštenju dobio ime Alkibijades (Alkibijad, Alko).

1870.

Georgijas Đorđe Nuša sa porodicom iz poslovnih razloga odlazi u Smederevo gde će se umesto uvozom fesova i izvozom šljiva baviti prodajom žita. Georgijas Nuša jedan je od osnivača Smederevske kreditne banke u kojoj će njegov najstariji sin Leonidas raditi kao pripravnik. Kako mali Alko nije uspeo u školi, otac ga je odveo u Pančevo da se kao šegrt uči trgovini u poznatoj radnji „Ćurčin i Stojanović“, ali se ovaj nakon tri dana vratio kući, da bi ga otac ponovo upisao u prvi razred i angažovao privatnog učitelja Đuru Konjovića da ga podučava. Konjovića će Alka zainteresovati za poeziju, koju je inače i sâm lepo recitovao, tako da će i učenik poći tim putem.

1876.

Krajem proleća Srbija je zaratila sa Turskom. Kao saveznik odmah joj se pridružila Crna Gora. Posle nekoliko meseci ratovanja pokazalo se da srpska vojska nije u stanju da izađe na kraj sa nadmoćnijom turskom silom.

U Smederevo je u leto došla putujuća pozorišna družina „Kosovo“ Mihaila Dimića čije će predstave u bašti gostionice „Zeleni venac“ zaokupiti pažnju dvanaestogodišnjeg Alka Nuše, kao i njegovih najboljih drugova Jeftimija Jefte Ugričića i Čede Popovića. Mladi i stari naročito su se oduševljavali predstavama komada sa temama iz srpske istorije na kojima je velike aplauze dobijao mladi glumac Mihajlo Risantijević, koji je obično nastupao kao Kraljević Marko, Hajduk Veljko ili Miloš Obilić. Kada je Dimićevo pozorište otišlo iz Smedereva, ostavljajući Georgijasu Nuši kulise i glavnu zavesu kao zalog za pozajmljeni novac, bila je to prilika da mladi Nušić sa svojim drugovima organizuje pozorište. On je po sećanju napisao komad Boj na Ljubiću a dramatizovao je i nekoliko komedijica Riđa brada koji je napisao pod uticajem Sterije i Koste Trifkovića.

1877.

Rusija zaratila sa Turskom, krajem godine zaratiće i Srbija, koja će osloboditi Niš, Pirot, Prokuplje i Vranje. Kada se u Smederevu pojavila Đačka legija, koju je predvodio Milan Kujundžić Aberdar, mladi pesnik i pripadnik omladinskog pokreta, pokušaće, iako tek trinaestogodišnjak, Alkibijad Nuša, da im se pridruži. Pošto je ostavio pismo roditeljima kojim ih obaveštava da odlazi sa ciljem da oslobodi porobljenu braću u Turskoj, krenuo je da sustigne đačku jedinicu, ali ga je u toj nameri kod Velikog Orašja onemogućio pandur na konju, koga je na molbu kir-Georgijasa Nuše poslao smederevski okružni načelnik, sa naredbom da Alka uhvati i vrati kući. U jesen će se Alkibijad naći u Beogradu da bi nastavio prekinuto gimnazijsko školovanje u Realci.

1880.

Alkibijad Nuša objavljuje prve stihove u somborskom „listu za srpsku mladež“ Golub.

1881.

U Golubu objavljuje prvi prozni tekst Moj anđeo – priču sazdanu u vidu autobiografskoga zapisa. Zahvaljujući saradnji u Golubu i u Zmajevom Nevenu postaje član đačke literarne družine „Nada“ pri Prvoj beogradskoj gimnaziji.

1882.

Pred završetak gimnazijskoga školovanja, Alkibijad Nuša je jedan od osnivača i kourednik ilustrovanog lista Srpče u kojem će nastaviti da objavljuje moralizatorsko-didaktičnu poeziju kao i priče sa duhovitim humorističkim sižeima. U tom listu sarađivali su i njegovi drugovi Milenko Vesnić, Mihajlo Sretenović. Milorad Mitrović, Jaša Prodanović i drugi. U zabavniku Nada objavio je pripovetku Frak u kojem je došao do izraza smisao za opise komičnih situacija. Pesmu Novost u Smederevu, koju je napisao povodom usvajanja Zakona o ustanovljenju čuvara za javnu bezbednost, objavio je u listu Ćosa, u kojem će štampati i drugu pesmu slične tematike – Pokojna slobodna štampa, u kojoj je ismejao Zakon o štampi usvojen tih dana u Narodnoj skupštini.

Krajem maja Alkibijad Nuša položio je ispit zrelosti u beogradskoj Realci. Tokom leta nastupao na sceni putujućeg pozorišta i potom boravio kod roditelja u Smederevu. Svome imenu dodao je i srpsko – Branislav da bi se potom upisao na Pravni odsek Velike škole. Kao student najviše vremena posvećuje književnom radu i pod uticajem Vojislava Ilića, najboljeg druga, uglavnom piše pesme.

1883.

Branislav Nuša pokreće početkom leta list Smederevski glasnik, koji je izlazio dva puta sedmično i u kojem je bio urednik i glavni saradnik, ali i slagač u štampariji i mašinista, pa i raznosač lista koji je imao sedam pretplatnika. List svakako nije dugo izlazio, tako da se Nušić vratio u Beograd da bi pohađao nastavu na Velikoj školi, ali je češće posećivao ugostiteljske lokale, naročito „Dardanele“ i druge kafane oko Narodnog pozorišta. Kao recitator učestvovao je i na raznim priredbama i poselima. Ujesen, jednoga popodneva, u bašti kuće književnika Jove Ilića čitao je svoju šaljivu igru Narodni poslanik, pred okupljenim prijateljima, među kojima su bili Vojislav i brat mu Milutin Ilić, Vladimir Jovanović, tada poznati satiričar, Kosta Arsenijević, tipograf i socijalistički pesnik i dr. Delo mladoga pisca svima se veoma svidelo. Međutim, na izvođenje u Narodnom pozorištu čekaće punih trinaest godina – do 19. oktobra 1896.

1884.

I dalje, često posećuje kuću Jove Ilića, u to vreme jedini književni klub u prestonici. Radije statira na pozorišnim predstavama no što ide na predavanja, a često kao recitator sudeluje na dobrotvornim priredbama. Ipak, početkom oktobra otputovao je u Grac i upisao zimski semestar školske 1884/85. godine na tamošnjem Pravnom fakultetu, ali na kraju toga semestra nije dao ni jedan ispit. Ostavši bez novca, svirao je na violini po kafanama i tako zarađivao za hranu i kiriju. Ponovo se vraća pisanju i sudeluje u radu literarne družine „Srbadija“, koju su osnovali srpski studenti još 1874. godine.

1885.

Alkibijad – Branislav Nuša vraća se u Beograd. Istovremeno, bio je to povratak pozorištu: osnovao je studentsku trupu, koja je, 20. aprila, na sceni Narodnog pozorišta prikazala Šilerovu tragediju Don Karlos. U naslovnoj ulozi pojavio se Nuša, da bi se deset dana potom, glumio u Trifkovićevoj komediji Ljubavno pismo (kao sluga Jovan) i u komadu Žila de Premarija Doktor Robin (kao Garik). Iako je znatan deo gledalaca sa simpatijama prihvatio ove studentske predstave, to ipak nije pomoglo da Nušić i njegova trupa ne bude napadnuta kao grupa komedijaša koji škode ugledu visokoškolaca. Čak je i istaknuti socijalista Dimitrije Cenić napao u svom novopokrenutom listu Čas predstavu Don Karlosa označivši je kao dokaz kako mladi žive „rasputno i razvratno“. Pored ostalih reagovanja, Ceniću je odgovorio i Branislav Nuša da bi mu Cenić neumesno odvratio napominjući kako je Nuša redakciji Časa nudio svoje priloge, koje mu nisu primili za štampu. Otad i počinju napadi na Nušića, koji će ga pratiti čitavoga života.

Ujedinjenje Istočne Rumelije i Bugarske, objavljeno 5. septembra, imalo je kao posledicu mobilizaciju i objavu rata Srbije Bugarskoj 9. septembra. Među mobilisanima našao se i Alkibijad Nuša. Posle više bitaka srpska vojska poražena je na Slivnici i došlo je do sramnog primirja. U Jagodini je formiran stacionar ne bi li se mobilisana vojska prestrojila i novajlije obučile pod komandom majora Radomira Putnika. Među kaplarima koji su obučavali vojnike bio je i Nuša. Na putu za Jagodinu on je susreo Vojislava Ilića, kome će tokom obuke biti i pretpostavljeni.

1886.

Nakon potpisivanja Mirovnog ugovora u Bukureštu, 19. februara, Alkibijad – Branislav Nuša i Vojislav Ilić, krajem marta, vratiće se u Beograd. Nušić će u vojničkom prtljagu doneti i rukopis svoje prve knjige Pripovetke jednog kaplara, koju će, posle pažljivog stilskoga doterivanja, redigovanja i dopisivanja – ukupno 9 priča – štampati kao izdanje „nekoliko piščevih prijatelja iz vojske.“

Sa grupom omladinaca nezadovoljnih politikom kralja Milana Obrenovića, zajedno sa Vojislavom Ilićem, Nušić učestvuje u osnivanju društva „Ujedinjena omladina“ na čijoj je osnivačkoj skupštini – 9. novembra – izabran za sekretara-delovođu. Istovremeno izabran je za tajnika studentskog društva „Pobratimstvo“.

1887.

Na književnoj večeri „Pobratimstva“, 7. marta, Nušić je čitao pripovetku iz našeg društvenog života Jedan mora odstupiti.

6. maja u listu Novi beogradski dnevnik Nušić objavljuje pesmu Pogreb dva „raba“, koju je potpisao pseudonimom „Gasarče“, što znači limena gasna svetiljka. Prvi deo te pesme, koju je žanrovski označio kao basnu, odnosi se na sahranu majke pukovnika Franasovića, na kojoj su po izveštajima u štampi prisustvovali „valjda svi đenerali, mnogo oficira i mora biti svi ministri“, pa čak i lično kralj Milan Obrenović. Nekoliko dana posle te sahrane, bio je pogreb majora Mijaila Katanića, koji je preminuo u Beogradu krajem aprila od rana zadobijenih u ratu sa Bugarima, nakon što je junački upao u neprijateljske redove pokušavajući da protivniku otme zastavu našega puka. Na njegovom pogrebu bilo je mnogo prisutnih, ali zvaničnika nije bilo, čak nije bilo ni vojne muzike, niti počasnoga vojnoga odreda, već samo nekoliko oficira, pokojnikovih prijatelja. U drugom delu pesme Nušić je opisao tu „gluvu“ sahranu, da bi zaključio:

„Srpska deco, što misliti znate

Iz ovoga pouku imate,

U Srbiji prilike su take,

Babe slave, preziru junake.

Zato i vi ne muč’te se džabe;

Srpska deco, postanite babe.“

Pesma je razgnevila kralja Milana i policija, lako otkrivši ko se krije iza pseudonima „Gasarče“, privela je Nušića pred beogradski Varoški sud, koji ga je osudio na dva meseca zatvora. Međutim, Kasacioni sud je, 2. decembra, preinačio presudu Varoškog suda i odredio Nušiću kaznu od dve godine zatvora. Očekujući tu presudu, Nušić je uspeo da položi sve zaostale ispite i da meseca septembra završi studije prava.

1888.

Početkom januara Nušić je upućen u Požarevac na izdržavanje kazne. U ćeliji br.11 on će od Ilije Vlaha, upravnika zatvora, dobiti ovakav savet: „Bolje je za tebe, mladiću, da ne pišeš. Pisanje te je i dovelo u apsu. Da si bio nepismen, ti bi danas bio valjan i čestit čovek i ugledan građanin možebiti, a ovako se kao kockar vučeš po apsanama.“ U zatvoru će Nušić početi da piše prozni sastav Listići. Ipak, pošto je na molbu Đorđa Nuše kralj Milan 22. aprila potpisao pomilovanje njegovom sinu, Nušić je u zatvoru proveo, umesto dve godine – nepuna četiri meseca, jer je pušten sa robije u drugoj polovini aprila. Našavši se na slobodi, ipak je u nezavidnoj situaciji – bez ikakve službe nije imao sredstava za život, te je morao da se honorarno prihvati uređivanja novopokrenutog „lista za svakog“ Male novine, čiji je bio i jedan od osnivača. Nušić je uređivao taj list po ugledu na parisku bulevarsku štampu. Dabome, u Malim novinama vodi pozorišnu rubriku u kojoj povremeno objavljuje i kritike predstava u Narodnom pozorištu. Kada je Pera Todorović otkupio Male novine da bi ih stavio pod okrilje režima, Nušić je morao ponovo da traga za službom. Zatražio je i dobio audijenciju kod kralja, koji mu je nakon neprijatnog razgovora na kraju naložio: „Recite gospodinu Čedi Mijatoviću da vam može dati službu, ali ne u Srbiji, već u inostranstvu, da provedete tamo nekoliko godina i da se odučite malo od politike.“ I Nušić je od 16. decembra bio postavljen za dijurnistu Ministarstva inostranih dela.

1889.

U Kraljevsko-srpskom narodnom pozorištu u Beogradu, 30. marta, u režiji Đure Rajkovića, prvi put je prikazana Nušićeva komedija Protekcija. Delo je odmah sa odobravanjem i aplauzima posle svakog čina publika lepo primila, tim pre što su nastupili vodeći glumci kao što su Toša Jovanović, Čiča Ilija Stanojević, Milorad Gavrilović, Svetislav Dinulović, Đura Rajković, Julka Jovanović i dr.

Branislav Nušić 12. jula postavljen je za pisara IV klase u Ministarstvu inostranih dela. Pored administrativnih poslova, on je u ministarstvu obavljao posao prevodioca za bugarski jezik i istovremeno se pripremao za diplomatsku službu. U časopisu Kolo objavio je kratak Pregled najnovije bugarske književnosti od objavljivanja prve knjige na novobugarskom jeziku (1806) do najmlađih savremenih pesnika. U očekivanju da bude upućen kao diplomata nekud van zemlje, s’ obzirom da je znao bugarski, makedonski, novogrčki i pomalo albanski, pretpostavljao je da će dobiti neko mesto na jugu Balkanskog poluostrva. I očekivanja su mu se ispunila: 31. decembra Nušić je unapređen za pisara III klase Konzulata u Skoplju, budući da je bio potpuno osposobljen za rad u odgovornoj i teškoj diplomatskoj službi u Osmanskom carstvu.

1890.

20. januara ministar inostranih poslova Sava Grujić naredio je Branislavu Nušiću, tek postavljenom pisaru srpskog Konzulata u Skoplju, dok se još nalazio u Beogradu, da odmah otputuje u Prištinu i tamo zameni odsutnog vicekonzula. Već 25. januara Nušić je obavestio Ministarstvo da je stupio na dužnost delovođe Konzulata u Prištini. U službi Nušić je bio veoma agilan i već u martu uticao je da se otvori srpska knjižara u Prištini. Međutim, aktivnost Nušićeva u Prištini naišla je na osudu jednog dela srpskih radikalskih listova, tako da je Pera Todorović u Malim novinama napao ministra Savu Grujića što je poverio neiskusnom početniku da zastupa Srbiju u Prištini, smatrajući da Alkibijad Nuša zbog svoga cincarskoga porekla i bez poznavanja stranih jezika ne može obavljati poverene mu poslove. Iako su ti napadi izazvali podozrenje kod nadležnih turskih vlasti u Prištini, Nušić je veoma smelo obilazio Srbe u prištinskim mahalama i okolini i nije zanemario ni književni rad – u noćnim časovima prevodio je savremene turske pesnike i skupljao građu za knjigu Kosovo – opis zemlje i naroda. Tad je napisao i humoristički intoniranu lirsku pesmu Komšiki. Vrativši se posle dva meseca u Beograd, Nušić prelazi u Državni savet, u kojem je, 6. oktobra, postavljen za pisara I klase, ali će se posle nekoliko meseci vratiti u Ministarstvo inostranih poslova.

1891.

Sa Vojislavom Ilićem, kao vlasnikom, obnavlja časopis Preodnica i uređuje ga pridobivši za saradnju više uglednih srpskih pisaca. Dopunjuje svoje Pripovetke jednog kaplara novim pričama i piše prvu dužu humorističku pripovetku Kikondonska posla. Nikola Pašić prihvatio je, u svojstvu ministra, Nušićev rad na knjizi o Kosovu i doneo rešenje da se delo objavi u dve hiljade primeraka, ali će novi ministar, Jovan Avakumović, to obustaviti. No, to nije Nušića obeshrabrilo da nastavi rad na knjizi, te se obratio Stojanu Novakoviću zamolivši da ga uputi u način prikupljanja folklorne, etnografske i topografske građe o Kosovu.

Nušić je 4. juna postavljen za pisara srpskog konzulata u Bitolju gde ga je tamošnji srpski konzul, Dimitrije Bodi, lepo primio i podrobno upoznao sa protokolom i poslovima što će ih obavljati.

1892.

Da bi dovršio knjigu o Kosovu, Nušić je zatražio od Ministarstva dozvolu za odsustvo i materijalnu pomoć, pošto je u časopisu Bosanska vila objavio nekoliko odlomaka, od kojih su neki preštampani u više listova. Ministar Avakumović mu nije pozitivno odgovorio na ovaj zahtev, ali to nije Nušića omelo da nastavi istraživanja i prikupljanja dokumentacije za knjigu pod naslovom Kraj obala Ohridskog jezera – beleške iz 1892. godine.

Početkom 1892. u listu Srpska zastava, organu Narodne liberalne stranke, u članku sa potpisom „Kosovac“ osporena je politika koja je dopuštala da sudbina srpstva u „neoslobođenim krajevima“ zavisi od „patriotskog rada“ ljudi koji nisu Srbi, već uglavnom Grci. Ovaj šovinistički napad povredio je Nušića, jer nije napadnut zbog nerada i diplomatskih neuspeha, već zbog porekla i odmah je napisao odgovor, ali mu Ministarstvo inostranih dela (tad je ministar bio Mihajlo Đorđević) nije dozvolilo da taj tekst objavi, već mu je preporučeno da nađe neko treće lice koje će odgovoriti i braniti njegove stavove. Ovaj šovinistički napad u Srpskoj zastavi, kao i napadi prethodne godine u listu čiji je Nušić bio jedan od osnivača – u Malim novinama nepovoljno će uticati na dalju njegovu karijeru.

1893.

Kako je Nušićevo službeničko napredovanje bilo zaustavljeno, on će podneti pismenu ostavku na službu. Kada je krajem aprila prispeo u Beograd umesto prihvatanja otkaza u ministarstvu su ga unapredili – dana 30. maja postavljen je za vicekonzula u Prištini. 5. juna 1893. godine Branislav Nušić se oženio Darinkom Đorđević, ćerkom Božidara i Cike Đorđević rođ. Bodi. Svadba je obavljena u Lisolaju nedaleko od Bitolja, u podnožju Kruševskih planina, u manastiru Arhangela Mihaila. Odmah posle svadbe vicekonzul Nušić pošao je sa svojom mladom suprugom u Skoplje, gde ga je srdačno primio tamošnji srpski konzul Pavle Denić, koji ga je upoznao šta može očekivati na Kosovu. Situacija u Prištini bila je za Srbe teška. Turske vlasti nisu bile naklonjene Srbima, već dozvoljavale, pa i same vršile, gruba nasilja prema srpskom stanovništvu – počev od fizičkog maltretiranja, pljački, silovanja i otimanja devojaka pa do sprovođenja različitih nameta.

1894.

U pismu Simi Lozaniću, ministru inostranih dela, Nušić se, 12. maja, obraća sa molbom da srpska Vlada interveniše kod turskog poslanika ne bi li se prekinule ili bar ublažile nevolje srpskog stanovništva i tako donekle smanjilo emigriranje. U svojim izveštajima Nušić neprestano obaveštava kako potlačeno srpsko stanovništvo ubijaju, globe, turče, raseljavaju i otimaju mu imanje, novac, stoku… i traži da se angažuje evropska štampa i zamole beogradski strani dopisnici da dođu na Kosovo, obaveste o teškom stanju i izveste svetsku javnost o neviđenim zulumima. Srpski Konzulat je pod stalnom opsadom i njegovo osoblje skoro da je uhapšeno, Nušić o tome izveštava i srpskog poslanika u Carigradu, Vladana Đorđevića, naglašavajući da ni sveštenik ne sme da mu dođe u kuću.

1895.

U Prištini Nušiću prete ubistvom, u Konzulat više niko ne dolazi. Česte promene mutesarifa (oblasnih načelnika) ne poboljšavaju tešku situaciju, koja biva sve gora, jer onome ko prekorači prag Konzulata mutaserifi prete tamnicom.

1896.

Nušić 20. septembra predlaže da se ukine Konzulat u Prištini, pogotovo što nijedna druga država nema takvu ustanovu i upravo stoga izaziva nepoverenje kod Turaka koji u srpskom Konzulatu vide jedino agenciju koja priprema zaveru da jednog dana otvori srpskoj vojsci granicu. Potom će, početkom oktobra, iseliti svoju porodicu u Srbiju i predložiti da se prištevski Konzulat Srbije premesti negde dalje od granice – u Dramu ili Kavalu. U drugoj polovini oktobra on će krišom napustiti Prištinu.

19. oktobra prvi put je na sceni Srpskog kraljevskog narodnog pozorišta u Beogradu prikazana u režiji Đure Rajkovića Nušićeva komedija Narodni poslanik, koja je na predstavljanje čekala punih trinaest godina. Delo je naišlo na lep prijem kod publike, što su konstatovali i kritičari koji su imali dosta zamerki, prvenstveno na nešto usporenu radnju komedije, ali i koncepciju pojedinih likova (advokat Ivković i pisar Sekulić, prethodnik Srete Numere).

1897.

Nušić sa porodicom odlazi početkom godine u Solun, gde prima dužnost šefa srpskog Konzulata. Boraveći u Solunu doprineo je da se popravi srpska crkva i podigne jedna pomoćna zgrada kraj nje u kojoj je trebalo da odsedaju monasi iz Hilandara. Pošto je zidanje te zgrade počeo je bez sultanove dozvole, radovi su se obavljali samo noću. Pored poslova što ih je kao konzul obavljao u Solunu, starao se i o srpskoj gimnaziji koja je bila pod nadzorom srpskog Konzulata, a takođe se brinuo i o zaštiti naših manastira u Svetoj gori. Zbog svih ovih i drugih poslova, Nušić je zapustio svoje književno stvaranje.

11. oktobra prvi put je na sceni Srpskog kraljevskog narodnog pozorišta u Beogradu, u režiji Miloša Cvetića, prikazana Nušićeva komedija Prva parnica, koja je propraćena još oštrijom kritikom nego što je to bio slučaj sa njegovim dvema prethodnim komedijama.

1898.

Početkom godine Nušić dolazi u Serez da bi osnovao srpski Konzulat. Na to se Srbija odlučila zato što su u Serezu još postojale prilično očuvane ruševine crkve Svetog Nikole u kojoj se Dušan Silni 1345. godine proglasio za cara, a tu je nekad gospodovala i srpska carica Jelena. Iako su ga Bugari i Grci ometali, Nušić je u Serezu otvorio srpsku školu i radio je na povećanju broja srpskih stanovnika u Serezu i okolini, naseljavanjem Srba zemljoradnika, zanatlija, trgovaca i dr. Tokom boravka u ovom gradu, Nušić je ipak pisao. Prerađivao je i dopunjavao tekstove koje je doneo i pisao nove: zbirku Deset priča, a potom i knjigu pripovedaka objavljenu te godine u Sarajevu, Ramazanske večeri.

1900.

Niz od pet Nušićevih praizvedbi u ovoj godini na sceni Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta počeo je izvođenjem istorijskog fragmenta Knez Ivo od Semberije (24. februar), u režiji Svetislava Dinulovića. Obrađujući jednu epizodu s početka XIX veka iz borbe sa turskim silnicima, Nušić je stvorio jednu potresnu dramsku sliku, prepunu bolne istine o žrtvama raje, kao i o nadčovečanskom otporu, kojim su samo tako i mogli opstati i odoleti, uprkos neviđenim zulumima. Kritika je uočila zgusnutost Nušićevog teksta kao i piščevu sposobnost da dramski akcentuje najpotresnije prizore. Zabeležene su i reči Lava Tolstoja da je ovo delo „najbolja slovenska drama u deceniji kada se pojavila.“ Potom je, 23. maja, prvi put prikazana Nušićeva komedija u tri čina Običan čovek, čija se radnja događa u savremenosti i zbiva u jednom vinogradu na Topčiderskom brdu. Zatim će se ispostaviti da je Nušić pobednik, iako nije dodeljena prva nagrada, na dramskom konkursu Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta, raspisanom prethodne godine, na koji je prispelo trinaest dela, od kojih je žiri izdvojio tri: Tako je moralo biti (koju nije nagradio, jer je smatrao da ne može trajati dva i po sata i ispuniti veče, ali ju je preporučio za izvođenje), bajku Ljiljan i Omorika i komediju Običan čovek. Sva tri dela, kao i humoreska u jednom činu Šopenhauer, izvedena su te godine, tako da je Nušić ostvario rekord: prestonički teatar u jednoj godini prikazao je ukupno pet njegovih dela!

14. jula Nušić je postavljen za dramaturga i zastupnika upravitelja Kraljevsko-srpskog narodnog pozoriišta u Beogradu. Jedan od prvih njegovih poteza u svojstvu upravitelja: 9. avgusta uputio Ministarstvu prosvete predlog o pokretanju Zbornika srpske dramske književnosti u kojem bi se objavljivala sva domaća dramska dela od njihove prve pojave do danas, kao i najbolji prevodi i prerade stranih drama. Ubrzo po postavljenju, u želji da se upozna sa savremenom pozorišnom praksom u teatarskim centrima Evrope, Nušić je otputovao u Zagreb, Prag, Varšavu, Sanktpeterburg i Beč. Na tom putovanju stekao je uvid u repertoare najpoznatijih slovenskih pozorišta, što će se odraziti i na repertoar beogradskog Narodnog pozorišta. Takođe, Nušić je uspostavio vezu sa glumcima i rediteljima iz gradova koje je posetio, pa će uskoro u Beogradu gostovati knez Aleksandar Ivanovič Sumbatov-Južin, član Imperatorskog pozorišta u Moskvi, Ljerka Šramova, prvakinja Zemaljskog kazališta u Zagrebu, Marija Horžic Laudova, prvakinja Češkog narodnog divadla u Pragu i dr.

1901.

Branislav Nušić pokreće i uređuje kao posebno izdanje Srpskog kraljevskog narodnog pozorišta Pozorišni list, čiji se prvi broj pojavio 14. januara, kada je prvi put prikazana Nušićeva slika u tri čina Rastko Nemanjić, u režiji Miloša Cvetića.

29. novembra u istom pozorištu je praizvedba Nušićeve drame u pet činova Pučina, u režiji Svetislava Dinulovića. Kritika je opravdano uočila neke nelogičnosti zapleta, pre svega, naivnu kombinaciju oko otkrivanja ministrovog pisma, koje Vladimir odmah nalazi kod svoje žene Jovanke i tako, veoma lako i jednostavno, saznaje za njenu ljubavnu vezu. Ova drama bila je odlično izvedena na sceni, naročite uspehe postigli su Vela Nigrinova kao Jovanka i Milorad Gavrilović kao Vladimir.

U svojstvu upravnika Narodnog pozorišta Nušić je u leto preduzeo radove na temeljnom renoviranju i modernizovanju pozorišne zgrade što je iziskivalo izvanredne troškove pa je morao koristiti privatne zajmove, koje Pozorište nije moglo na vreme otplaćivati, te je tako ustanovu koju je vodio, ali i sebe, doveo u nezavidnu situaciju. Zbog toga, kao i zbog sukoba sa više ličnosti, pored ostalih i sa Ljubom Stanojevićem, rediteljem i glumačkim prvakom, izazvao je napade nekih beogradskih listova, koji nisu prezali ni od uvreda, te se Nušić morao braniti i na sudu.

1902.

Zbog nezavidne situacije oko preuređenja zgrade Kraljevsko-srpskog narodnog pozorišta, ministar prosvete Ljubomir Kovačević 14. januara za upravnika postavlja Jovana Dokića, profesora prirodnih nauka, a Nušića za dramaturga. Kako nije želeo da sarađuje sa upravnikom-nestručnjakom, Nušić je 16. januara podneo ostavku na dužnost dramaturga i zatražio da ga penzionišu. Tako je on bio samo godinu i po dana na čelu Kraljevsko-srpskog narodnog pozorišta u Beogradu. Kada je, krajem godine, prestao izlaziti list Dnevnik, organ naprednjačko-liberalne vlade Mihaila Vujića, čiji je odgovorni urednik izvesno vreme bio Nušić, morao je prihvatiti predlog da bude sekretar novoustanovljenog Prosvetno-propagandnog odeljenja u Ministarstvu inostranih dela, koje je imalo zadatak da se brine o interesima Srba u krajevima pod Turcima.

1903.

Prva izvođenja Nušićevih dela – na sceni Kraljevsko-srpskog narodnog pozorišta u Beogradu: najpre je prikazana crtica u jednom činu Pod starost (6. februara), potom humoreska u jednom činu Naša deca (14. oktobra), pa komedija u jednom činu Greh za greh (20. oktobra) i najzad scena na dan sedamdesetogodišnjice Jovana Jovanovića Zmaja U srpskoj kući (27. novembra). Takođe, prema libretu Branislava Nušića u istom teatru, 20. decembra, prikazana je opera u jednom činu Na uranku Stanislava Biničkog, koji je i dirigovao izvođenjem, dok je Svetislav Dinulović bio reditelj. Ovo delo smatra se za prvu srpsku izvedenu operu.

Zbog službe u Prosvetno-propagandnom odeljenju Ministarstva inostranih dela, kao i zbog rukovođenja Kraljevsko-srpskim narodnim pozorištem, bez obzira na ostavku i penzionisanje, Nušić će biti obeležen kao pripadnik režima poslednjeg Obrenovića. On će ipak ostati na položaju šefa P-p odeljenja Ministarstva inostranih dela i u tom svojstvu predložiće novom ministru Andri Nikoliću, osnivanje jednog putujućeg pozorišta, izrazivši spremnost da rukovodi tim ansamblom, koji bi trebalo da daje predstave u krajevima pod austrougarskom upravom – u Bosni i Hercegovini, Dalmaciji, Hrvatskoj i Slavoniji. I upravo kada su bila odobrena sredstva da Nušić pođe na put radi priprema gostovanja, a njegov status u Ministarstvu inostranih dela rešen penzionisanjem, dobio je ponudu da preuzme dužnost upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.

1904.

Prihvativši se dužnosti upravitelja Srpskog narodnog pozorišta, Nušić nije samo povoljno rešio vlastitu finansijsku situaciju, već je i izmakao mogućnim „okrivljavanjima“ zbog saučesništva sa režimom poslednjeg Obrenovića. Dočekan je veoma srdačno u Somboru, 26. februara, gde se ansambl Srpskog narodnog pozorišta nalazio na gostovanju. Vodeći sigurnu repertoarsku politiku zasnovanu prvenstveno na izvođenju rodoljubivo-istorijskih dela naših pisaca, kao i svetskih dramskih dela proverene književne vrednosti, uz nastojanje pravilnog i ravnomernog angažovanja članova ansambla, Nušić je lepo započeo svoje delovanje na čelu Srpskog narodnog pozorišta.

Prvo izvođenje Nušićevog komada u jednom činu Pod oblacima (19. juna) na sceni Kraljevsko-srpskog narodnog pozorišta u Beogradu.

1905.

Početkom godine poseban odbor u Novom Sadu priredio je svečanu proslavu dvadesetpetogodišnjice Nušićevog književnoga rada, kojom prilikom je izvedena ranije prikazivana njegova drama Tako je moralo biti, a slavljenik je dobio i prigodne darove. Taj jubilej potom je obeležavan u Sremskim Karlovcima, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Rumi. Dok je proslava bila u toku, počele su se javljati prve primedbe i sumnje u Nušićevo finansijsko poslovanje, pogotovo kada je mimo odluke Upravnog odbora Društva za SNP ipak preduzeo gostovanje jednog dela ansambla u Bosni, i pored toga što je izostala očekivana materijalna podrška Beograda. Dok je jedan deo ansambla SNP-a, pod vođstvom Pere Dobrinovića, sa uspehom nastupao u Novom Sadu i Zemunu, drugi deo, sastavljen pretežno od mlađih glumaca, pod Nušićevim vođstvom pošao je u Bosnu i prilikom gostovanja u Sarajevu, od 20. jula do 2. avgusta, doživeo neuspeh. Poseta predstavama (pretežno operete i šaljive igre, a ne nacionalni reperoar, dakle, suprotno svemu što je predlagao u Memorandumu u kojem je kad je stupio na dužnost upravnika izložio svoj program rada!) bila je slaba, tako da je predviđeno gostovanje u Mostaru moralo izostati. Da bi sve bilo komplikovanije, Nušić se, iako četrdesetogodišnjak, do ušiju zaljubio u mladu i lepu glumicu Jelenu Barjaktarević, suprugu glumca Dušana Barjaktarevića, te ih je oboje favorizovao. To su uočili ostali članovi ansambla, ali i štampa. Zbog toga, kao i zbog ostvarenog deficita, Nušić je prebegao u Beograd, da bi na njegovo mesto kao privremeni upravnik bio imenovan Dimitrije Ružić, pozorišni prvak. Sve se završilo tako što je morao nadoknaditi manjak u blagajni, koji je nastao njegovim nehatnim materijalnim poslovanjem. Kao upravitelj Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu proveo je gotovo isto koliko i kao zastupnik upravnika u beogradskom Kraljevsko-srpskom narodnom pozorištu – nekih godinu i po dana.

Vrativši se u Beograd, septembra meseca, zajedno sa Mihajlom Sretenovićem, osniva Malo pozorište, u kojem će najmlađa publika gledati decu-glumce. I Nušićeva deca, Margita-Gita i Strahinja-Ban, glume u ovom pozorištu, koje prikazuje predstave najpre u jednoj baraci kraj Saborne crkve u Beogradu, a naredne godine u sali restorana „Takovo“ na Terazijama i u restoranu „Kolarac“ kod Narodnog pozorišta, da bi 1907. obustavilo rad.

Na poziv osnivača lista Politika, braće Vladislava i Darka Ribnikara, Nušić krajem godine preuzima redovnu rubriku „Iz beogradskog života“, u kojoj pod pseudonimom Ben Akiba (ime mudrog rabina u tragediji Urijel Akosta nemačkoga pisca Karla Guckova) objavljuje duhovite kozerije, koje vrlo brzo stiču popularnost.

1906.

5. avgusta Nušić ponovo imenovan za dramaturga Srpsko- kraljevskog narodnog pozorišta u Beogradu, na čijoj sceni će 19. oktobra biti i praizvedba njegovog komada u četiri čina Svet, koju je kritika dočekala protivrečno. Dok je Jefta Ugričić, pozorišni kritičar lista Politika, pozitivno ocenio delo, Milan Grol, kritičar Srpskog književnog glasnika počeo je svoj osvrt ovako: „Nušićev Svet ima samo tri mane, a one su: da počinje dosadno, da se razvija neprirodno, i da se svršava apsurdno.“ Ova ocena Milana Grola samo je jedna od niza sličnih što će Nušića više godina pratiti u tom uglednom časopisu.

1907.

14. aprila Nušić odustaje od dužnosti dramaturga zbog neslaganja sa tadašnjim upravnikom Kraljevsko-srpskog narodnog pozorišta Mihajlom Markovićem, profesorom i konzulom u Prištini 1903-1904. godine, koji sa pozorišnom umetnošću nije imao nikakve veze. Kako su kozerije što ih je Nušić sa potpisom Ben Akiba štampao u Politici naišle na lep odziv kod čitalaca, objavio je jedan izbor u posebnoj knjizi pod naslovom Ben Akiba na koju se Jovan Skerlić osvrnuo negativnom kritikom u Srpskom književnom glasniku, u kojoj je doduše tačno zaključio kako Nušić „nije pisac koji stvara publiku, no pisac kojega publika stvara“, ali mu je nepravedno zamerio da nema „ni dubine duha, ni čistoće osećanja, ni moralnoga autoriteta za političku i društvenu satiru.“ Taj stav Jovana Skerlića biće potom za mnoge meritoran i kada su u pitanju Nušićeve komedije, bez obzira što je izrečen povodom njegovih novinskih kozerija. Bila je to jedna negativna intonacija za mnoge buduće kritičare, pogotovo za one koji su pisali u Srpskom književnom glasniku. Nasuprot Skerliću, hrvatski pesnik, novelist, putopisac i feljtonist Antun Gustav Matoš, koji je tada boravio u Beogradu, imao je više razumevanja za pisca tekstova sa potpisom Ben Akiba: „Nušić je rođeni novinar, unoseći u tu najnoviju i najaktuelniju vrstu naše pismenosti onaj ljubezni i zabavni način ćaskanja, šale i fantazije, kojim žurnalizam ulazi u književnost, književnost u žurnalizam, pretvarajući sitnicu u događaj i događaj u sitnicu, stvarajući od feljtona kronike, listića svakidašnji prolog o svakidašnjoj ljudskoj komediji, koja kroz dnevnik ulazi u tragičnost svetske historije.“

U svojstvu presednika Srpskog novinarskog uruženja, Nušić je povodom dvadesetpetogodišnjice ove značajne organizacije „sedme sile“, organizovao veliki novinarski sabor koji je održan 30. i 31. maja i 1. juna na Adi Ciganliji i istovremeno uređivao i izdavao pod pseudonimom Ben Akiba saborski list Vodeni cvet.

Sredinom godine, crnogorski knjaz Nikola Petrović zatražio je od Nušića mišljenje o tome kako da osnuje stalno pozorište na Cetinju. Zbog toga je Nušić načinio opsežan memorandum o organizaciji i umetničkom profilu Knjaževskog crnogorskog pozorišta, ponudivši se da učestvuje u realizaciji projekta. Međutim, dve godine potom, knjaz Nikola će tu misiju poveriti predstavnicima mlade crnogorske inteligencije.

Na konkursu Narodnog pozorišta za dramu Nušić je dobio dve nagrade: prvu, za dramu Jesenja kiša i treću za „istorijski fragment“ Danak u krvi. O drami Jesenja kiša Milan Predić napisao je negativnu kritiku u Srpskom književom glasniku istakavši kako je ovaj komad u suštini samo jedna književna opsena, koja „sa nekoliko ne novih, ali ipak neobeleženih ili nepotrebnih tipova, sa onom svojom skrpljenom, šarenom nemogućom sredinom podražava na čudno naivan način opštu fizionomiju jedne dobre, književne, da reknem evropske drame, ali je u stvari savršeno prazna, potpuno promašena i skroz lažna.“ Naravno da posle ovakve negativne ocene, uprkos osvojenoj prvoj nagradi, drama nije mogla opstati dugo na sceni – posle praizvedbe, 8. januara 1909, Jesenja kiša u režiji Milorada Gavrilovića, sa zagrebačkom prvakinjom Ninom Vavrom u glavnoj ulozi, prikazana je još četiri puta, da bi potom nestala sa repertoara. Danak u krvi, istorijski fragment u jednom činu, u režiji Save Todorovića praizveden je 17. novembra 1907. i do 1914. godine imao je 7 repriza.

1908.

Sa braćom Ribnikar putuje kroz nekoliko evropskih zemalja (Mađarska, Švajcarska, Francuska) iz kojih se javljao zanimljivim reportažama. U leto iste godine kao dopisnik Politike odlazi u Solun, Bitolj i Skoplje, odakle šalje verodostojna svedočanstva o zbivanjima izazvanim Mladoturskom revolucijom.

Kada je, početkom oktobra, Austrougarska anektirala Bosnu i Hercegovinu, što je izazvalo ogorčenje i protivljenje u Srbiji, a naročito u Beogradu, Nušić se, jašući na belom konju, našao na čelu manifestanata koji su se uputili, zahtevajući objavu rata Austrougarskoj, prema zgradi Ministarstva spoljnih poslova, gde ih je na ulazu dočekao ministarski momak Jovo, koji je pokušao da spreči Nušića da na konju uđe u ministarstvo. Na njegove molbe i preklinjanja, Nušić mu je dobacio: „More pusti, Jovo, nije ovo ni prvi ni poslednji konj koji ulazi u ministarstvo inostranih dela!“ Posle demonstracija napisao je za jednu noć dramski fragment u jednom činu, koji je žanrovski označio kao „reč u svoje vreme“ Hadži Loja, koji je u režiji Ljubomira Stanojevića praizveden u Kraljevsko-srpskom narodnom pozorištu u Beogradu, 9. decembra.

Potom je zajedno sa glumcem Miloradom Petrovićem putovao po Srbiji i uz predstave Hadži Loje držao patriotske govore. Na zabavi Beogradskog pevačkog društva izveden je njegov šaljivi komad uoči Nove godine u jednom činu Evropski konzilijum (Tetka Liza) u kojem se ismeva Austrougarska zbog prisvajanja Bosne i Hercegovine.

1909.

Posle Jesenje kiše, praizvedene 8. januara u Kraljevsko-srpskom narodnom pozorištu u Beogradu, 16. septembra u istom teatru prikazan je Nušićev komad u četiri čina Iza božjih leđa u kojem je Nušić pošao putem „novog realizma“ ispirisan dramom Maksima Gorkog Na dnu. Delo je režirao Ilija Stanojević i izvedeno je do kraja 1910. godine ukupno sedam puta.

1910.

Osetivši da se zamorio pišući kozerije, zapravo da njegovi tekstovi što ih je potpisivao sa Ben Akiba nisu više popularni kao nekad, Nušić napušta Politiku, ali ne i novinarstvo. S novinarom Naumom Dimitrijevićem pokrenuo je dnevni list Tribuna, u kojem će objavljivati memoarske priloge Iz poluprošlosti o životu u starom Beogradu. U tom listu, 26. novembra, objaviće članak „Narod i dinastija“, koji će ga odvesti pred sud. Naime, Nušić je ukazao na neodlučno držanje kralja Petra Karađorđevića oko proglašenja neposrednog naslednika. Zbog toga ga je državni tužilac optužio za uvredu veličanstva, a Nušić se na suđenju duhovito branio. Ipak, „zaradio“ je kaznu od tri meseca zatvora, koju nije izdržao, budući da se, po svemu sudeći, kralj Petar postarao da se presuda ne izvrši.

1911.

Isidor Bajić na osnovu Nušićevog teksta komponovao je operu Knez Ivo od Semberije, koja je prvi put prikazana 6. januara u „Operi na bulevaru“ Žarka Savića u Beogradu (potonja sala negdašnjeg bioskopa „Balkan“). U Kraljevsko-srpskom narodnom pozorištu 26.februara prvi put se prikazuje novo Nušićevo delo – Put oko sveta, čudnovati doživljaji Jovanče Micića u devet slika, sa muzikom Stanislava Biničkog i u režiji Ilije Stanojevića. U Srpskom književnom glasniku kritičar Branko Lazarević negativno je ocenio ovu Nušićevu reviju, koju je publika oduševljeno prihvatila, tako da je ovo delo najčešće izvođeno – do maja 1914. prikazano je ukupno 32 puta.

Nušić prerađuje svoju prvu komediju Narodni poslanik.

1912.

Na sceni Kraljevsko-srpskog narodnog pozorišta, 6. septembra prikazuje se prerađena verzija komedije Narodni poslanik, u režiji Ilije Stanojevića. O tom Nušićevom delu Branko Lazarević napisao je u Srpskom književnom glasniku da je „niža komedija sa isključivo revijskim karakterom u kojoj nema nijednog izrađenog karaktera, niti konzekventno sprovedene naravi, niti kakve solidne situacije.“ Samo nekoliko dana nakon premijere Narodnog poslanika u Srbiji je objavljena opšta mobilizacija i Nušić je najpre upućen u Mladenovac, ali je posle prvih ratnih sukoba, kao poznavalac prilika u Turskoj, upućen u Vranje, a potom u Skoplje, gde stiže 14. oktobra, kada ga komandant mesta postavlja za šefa vojne policije. Nušiću će poći za rukom da brzo zavede red i mir u Skoplju patrolirajući danonoćno sa dva pratioca i lično držeći čitav grad pod kontrolom. Sprečavajući da dođe do nereda i pljački uspeo je da obezbedi i hranu za brojne izbeglice. Vrhovna komanda će ga potom postaviti za okružnog načelnika u Bitolju, gde je tu dužnost primio 11. novembra. Nušić je, okupivši iz vojnog sastava više pravnika, ekonomista, finansijskih stručnjaka i prosvetnih radnika, uspeo da uz njihovu pomoć uspostavi red i pravni poredak u gradu.

1913.

Početkom februara Nušić predaje dužnost Dušanu Alimpiću, novopostavljenom načelniku Okruga bitoljskog i ubrzo prelazi u Skoplje gde će biti postavljen za upravnika tamošnjeg Narodnog pozorišta. Pošto je formirao Pozorišni odbor i za reditelje angažovao Aleksandra Milojevića, Milorada Petrovića i Luku Popovića, Nušić je uspeo da okupi i glumački ansambl uglavnom iz redova delegiranih članova Kraljevsko-srpskog narodnog pozorišta u Beogradu. Krajem godine u zgradi Gimnazije u Skoplju počele su svakodnevne probe, da bi 27. decembra posle Nušićevog govora o značaju pozorišne umetnosti bio izveden prigodni dramsko-muzički program.

1914.

Pozorište u Skoplju prikazuje predstave najpre u tzv. Turskom pozorištu, koje je 1906. podigao Šefket-paša. Pored nacionalno-rodoljubivih komada, Nušić prikazuje francuski salonski i melodramski repertoar (Sardu, Blum i Toše, Bison, Brizbar, D’Eneri i Kormon i dr.), ali i domaća dela, pored ostalih i svoje komade Rastko Nemanjić i Hadži Loja. Posle tridesetak dana uspešnog rada, pozorišna zgrada, 3. februara, izgorela je do temelja zbog nepažnje opštinskog dimničara. To ne obeshrabruje Nušića – pozorište nastavlja da prikazuje predstave u skopskom Oficirskom domu i preduzima realizaciju gostovanja (Prizren, Priština, Veles, Kosovska Mitrovica). Nušić je uspeo i da izdejstvuje sredstva za izgradnju privremene scene, tako da je sagrađena posebna „Pozorišna arena“ u kojoj se nastavilo sa prikazivanjem predstava u Skoplju.

1915.

Beograd, posle suzbijanja i proterivanja austrougarskih trupa, iako se žestoko branio, neprestano napadan žestokom artiljerijskom vatrom sa reka i pod pritiskom nadolazećih neprijateljskih snaga ojačanim nemačkom armadom, morao je pribeći evakuaciji. Vlada je prešla u Niš, dok je Vrhovna komanda bila u Kragujevcu. Masa izbeglica napuštala je srpsku prestonicu. Jedan deo izbeglica pristigao je i u Skoplje, među njima i više članova beogradskog Kraljevsko-srpskog narodnog pozorišta: Pera Dobrinović, Milorad Gavrilović, Zorka Todosić, Persa Pavlović, Aleksandar i Zora Zlatković, Žanka Stokić, Sava Todorović, Ljubomir Stanojević, Dimitrije Spasić i dr., što je omogućilo zamašno proširenje repertoara. Kako je zbog bezbednosti porušena „Pozorišna arena“, Nušić, obezbedivši sredstva od Ministarskog saveta, odobrio je da zidanje pozorišne zgrade počne 16. maja, s tim da se završi za tri meseca. Bio je to nedosanjan Nušićev san: pozorišna zgrada je stavljena u oktobru pod krov, tog leta je okupio svoju porodicu – na svadbi kćerke Margite-Gite, koja se udala za dramskog pisca Milivoja-Mimu Predića, prisustvovao je i sin Strahinja, koji se, iako nije napunio osamnaest godina, odmah po izbijanju rata javio u dobrovoljce. Posle sestrinog venčanja, iako ga je otac odvraćao, on će se vratiti u svoju jedinicu.

Sredinom oktobra Nušić je primio telegram o pogibiji sina, da bi kroz koji dan stiglo i njegovo pismo, koje je napisao neposredno pre smrti:

„Dragi Ago,

Ne žali za mene. Ja sam pao na braniku Otadžbine za ostvarenje onih velikih naših ideala koje smo svi mi tako složno propovedali 1908. godine.

Ne kažem da me nije žao što sam poginuo, osećao sam štaviše da bih mogao budućoj Srbiji korisno poslužiti, ali… takva je sudbina.

Deda, mama, i ti oprostite mi. Gitu i Mimu pozdravi.

Tvoj sin Ban.“

Potresen sinovljevom pogibijom, Nušić, valjda tražeći zaborav svoje neizmerne žalosti, učestvuje u organizovanju Građanske garde, koja je štitila stanovništvo od pljačke. Ipak, zbog nadiranja neprijateljskih jedinica, Nušić se sa porodicom i starim ocem, Đorđem Nušom, koji se jedva kretao, uputio poslednjim vozom u Prištinu, gde se sklonio kod sanitetskog pukovnika Svetozara Pešića. Pošto je spalio deo svojih rukopisa, dok je jedan deo ostavio „na besu“ jednom Albancu, a jedan, najmanji svežanj poneo sa sobom, 23. novembra pošao je sa porodicom na jednim volovskim kolima put Štimlja i Suve Reke, ali bez oca, koga je zbog iznemoglosti morao ostaviti u Prištini. Posle tegobnog putovanja i kraćeg zadržavanja u Prizrenu, stigli su u Peć, gde su se malo odmorili i kupili jednoga konja i natovarili ga stvarima, da bi pošli dalje gazeći blatnjavim putem i stigli do crnogorske granice. Tada je Nušić sa suzama u očima objavio da su od toga trenutka postali emigranti. Napokon, kada su stigli u Podgoricu i tu ručali u jednoj kafani, produžili su prema Cetinju, gde je Nušića primio kralj Nikola i utešivši ga ohrabrio da ostane na Cetinju gde bi mogao biti kraj njegovom povlačenju. Međutim, već narednog dana austrijska artiljerija je počela da bombarduje Lovćen, tako da se u Cetinju sve treslo od velikih eksplozija, a Nušić je doznao da je kralj Nikola napustio Cetinje i otišao u Podgoricu, da bi odande potom krenuo u Francusku. Pošto ga je kraljev sin, knez Mirko, posavetovao da odmah beži dalje, Nušić nastavlja povlačenje pošavši peške preko Virpazara prema Baru i Sv. Jovanu Medovskom.

1916.

20. januara, ukrcao se sa porodicom na francuski brod „Čad“ koji je sa više od 4000 bolesnika i ranjenika isplovio iz Medova, da bi nakon četiri dana, 24. januara uveče prispeo u Marsej. Kako je Ministarstvo prosvete u međuvremenu ukinulo subvenciju Narodnom pozorištu u Skoplju, Nušić je ostao bez plate i zbog toga je morao rešavati taj problem. Tek u maju delimično će rešiti taj problem pošto je dobio znatno umanjenu platu i što je od strane srpske vojne misije u Tulonu proglašen za trajno nesposobnog. Nušić se iz Marseja preselio u Nicu, gde se tada nalazila većina srpskih izbeglica i gde je život bio jeftiniji. Kada je u Nicu prispela srpska Narodna skupština, Nušić uspeva da ga postave za sekretara predsednika, što će malo poboljšati njegov materijalni položaj. Krajem leta Nušić je prešao u Pariz gde se susreo sa više prijatelja i upoznao sa Dragomirom Ikonićem, urednikom lista La patri serb, koji mu se obratio za saradnju. Nušić će u tom listu objaviti Priču o Bojku malome iz Devetstopetnaeste, koja će izlaziti u nastavcima od decembra 1916. do marta 1917.

1917.

Početkom godine Nušić sa suprugom Darinkom zbog skupoće napušta Pariz i odlazi na jug Francuske, u Gaskonju i nastanjuje se u varošici Barbast, na španskoj granici. Osetivši se u Barabastu izolovanim, odlučio je da se vrati u Pariz odakle će potom preći u Ženevu, s tim što je naše poslanstvo u Parizu trebalo da mu pošalje paket sa rukopisima (drame Kneginja od Tribala sa prevodom na francuski, Velika nedelja, kao i šala u jednom činu Ne očajavajte nikad, šala u dva čina Sumnjivo lice i tekst o ratnom povlačenju, kao i obimna prepiska). U Ženevi se odmah pridružuje Crvenom krstu vodeći brigu o srpskim zarobljenicima i pripremajući uslove za njihov povratak u otadžbinu.

1918.

Posle nekoliko meseci, iz Švajcarske Nušić prelazi u Italiju gde mu je bila kćerka Gita sa suprugom Milivojem Predićem, sa kojima je prešao u Galipolje, gde je bio za vreme proboja solunskog fronta. Ukrcavši se na jedan italijanski brod, koji je prevozio naše izbeglice, Nušić stiže u Dubrovnik, da bi se potom vozom prebacio u Sarajevo, a odatle u Beograd. Odmah pošto je osposobljena pruga pošao je u Skoplje gde je počeo da radi na obnovi delatnosti Narodnog pozorišta. Osposobljava pojedine gradske dvorane i gradi jednu drvenu baraku za prikazivanje pozorišnih predstava.

1919.

14. januara svečano je otvoreno Narodno pozorište u Skoplju u sali ugostiteljskoga lokala „Zrinjski“ izvođenjem prigodnog programa u kojem je središnje mesto imala jednočinka Hej, Sloveni! Riste Odavića – delo koje su tada obično izvodila naša pozorišta. Repertoar pozorišta činile su drame srpskih pisaca – Koštana Bore Stankovića, Zona Zamfirova i Ivkova slava Stevana Sremca, Đido Veselinovića i Brzaka, kao i Nušićeve komedije Protekcija, Sumnjivo lice, Običan čovek i komad Svet. U Narodnom pozorištu u Beogradu, 2. jula, prvi put se izvodi Nušićeva komedija u jednom činu Dva lopova, u režiji Save Todorovića. Nušić 1. oktobra podnosi ostavku na položaj upravnika Narodnog pozorišta u Skoplju i prelazi u Beograd za prvog načelnika Umetničkog odeljenja u Ministarstvu prosvete. To odeljenje osnovao je ministar prosvete Pavle Marinković, na osnovu Nušićevog predloga podnetog u emigraciji, 1917. godine.

1920.

Kao načelnik Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete, Nušić je razvio široku društvenu aktivnost, nešrestano delujući na terenu: često je posećivao Sarajevo i potpomagao osnivanje tamošnjeg Narodnog pozorišta; pomogao je da se reguliše nepovoljno materijalno stanje Alekse Šantića i posetio ga u sarajevskoj bolnici. Odazivajući se pozivu omladine, posetio je u Osijeku Narodno kazalište i pročitao odlomke iz svoje proze Devetstopetnaesta. Obilazio je i Skoplje da podrži podizanje pozorišne zgrade i pomogne novim upravnicima. Redovno je obilazio devet državnih pozorišta, koliko ih je tada bilo u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Podržavao je i inicijative drugih gradova – Subotica, Cetinje, Vršac, Bitolj, Varaždin, koji su se obraćali Umetničkom odeljenju za pomoć i potporu njihovim zahtevima da dobiju pozorišta, ističići da teatar nije samo kulturna, nego i nacionalna potreba prvoga reda.

Krajem 1920. godine, Nušić je osnovao Udruženje srpskih književnika, preuzevši dužnost prvog predsednika, postavljajući pred članove Udruženja važne zadatke, koji su podrazumevali potrebu da se knjiga i književnost unaprede, da se zakonom reguliše književna svojina, da dođe do rešenja privrednih odnosa između pisaca i izdavača, da se država prihvati brige o iznemoglim i prestarelim i nezbrinutim piscima, da se stvori fond za pomoć nezbrinutim porodicama preminulih književnika u vidu stalne državne pomoći i dr.

1922.

Nušićevom inicijativom u Beogradu je osnovano Udruženje prijatelja lepe umetnosti „Cvijeta Zuzorić“, sa ciljem da pomaže širenju i propagiranju lepih veština. Za osnivački sastanak pripremio je i predložio pravila Udruženja i predložio članove prvoga žirija za dodeljivanje književne nagrade. Često je učestvovao na literarnim večerima, koje je Udruženje redovno priređivalo. Februara 1922. izabran je za predsednika Pevačke družine „Stanković“ i u tom svojstvu delovaće sve do početka 1925, kada je podneo ostavku zbog odlaska u Sarajevo na dužnost upravnika tamošnjeg Narodnog pozorišta.

1923.

Povodom pedecetogodišnjice Narodnog pozorišta u Beogradu napisao je prigodnu dramsku sliku Pred pozorištem, prvi put prikazanu 16. januara. Pre izvođenja te dramske slike Nušić je nadahnuto govorio o istoriji Narodnog pozorišta. Narednog dana, kao glavni događaj proslave, prvi put je izvedena njegova tragedija u pet činova Nahod, u režiji Mihaila Isailovića. Odabravši za glavnog aktera ovog dela cara Dušana, čija vladavina označava i vrhunsku moć srpskog srednjovekovnog dvora i preuzevši za osnovu zapleta motiv iz narodne pesme Nahod Momir o rodoskvrnoj ljubavi njegove kćeri Grozdane i njegovog vanbračnoga sina Momira, što je situirao, primenivši oprobani sarduovski postupak, u realne istorijske okvire, tako da je dobio dovoljno prostora i mogućnosti za razvijanje zanimljive i razgranate radnje u scenski vanredno atraktivnim ambijentima. Na praizvedbi u ulozi cara Dušana pojavio se Dobrica Milutinović, Marija Vera igrala je caricu Jelenu, Nada Crvenić Riznić caričicu Grozdanu, Žanka Stokić krčmaricu Janju, a Vojislav Jovanović Momira. Međutim, jedna nepovoljnost za pisca i njegovu istorijsku tragediju javila se odmah posle prvog izvođenja: reagovao je sekretar patrijarha Srpske pravoslavne crkve dr Damskin Grdanički, koji je u opširnom pismu optužio Nušića zbog nedoličnosti u prikazu sveštenog lica u drami kako pijanči u Janjinoj krčmi, kao i zbog „neprirodnog“ prikaza Kraljevića Marka, koji u radnji drame ima nečasnu ulogu koja mu kao nacionalnom junaku nikako ne priliči. Nušić je odgovorio, takođe otvorenim pismom, dr Damaskinu Grdaničkom, istakavši da ako Patrijaršija nešto preduzme u smislu onemogućavanja izvođenja Nahoda, onda će učiniti nepravdu sebi samoj budući da tako nešto u istoriji nije činila. Nušić je objasnio i zašto Kraljevića Marka nije predstavio na uobičajen način: „Smem reći da mi nimalo ne oskudeva poznavanje narodne istorije i narodnih predanja i, izbegavajući istoriju, koja je u ovom danom slučaju vrlo nemilosrdna, ja iz narodnih umotvorina poznam Marka drugače no što bi vi hteli da ga predstavite. On je na prvom mestu: junak, pa onda pravedan, a onda milostiv, pa onda pobožan, pa onda ubojica, pa onda pijanica i veseljak. Samo pisac koji bi pisao dramu (ili roman) kojemu bi Marko bio glavna ličnost, morao bi se udubiti u sve njegove osobine. Pisac koji Marka uzima kao epizodu, uzima jednu od njegovih osobina koja mu odgovara potrebi. Tako sam i ja postupio.“ Uprkos glasinama da je i sam patrijarh zatražio od ministara prosvete i unutrašnjih dela da se treći čin Nahoda odstrani sa repertoara Narodnog pozorišta u Beogradu i da se zabrani – Nušić nije popustio pred takvim zahtevima. Povodom praizvedbe Nahoda, scenografski i kostimografski raskošno opremljene, bilo je zameraka upućenih Nušiću kao načelniku Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete. Zameralo mu se zašto je dozvolio da se za scensku opremu Nahoda potroši 800.000 dinara, dok ne uspeva da obezbedi 700.000 dinara Pozorištu u Subotici kao neophodnu godišnju pomoć da bi dobilo status državnoga teatra. Nušić je odgovorio da su troškovi za opremu praizvedbe Nahoda koštali manje od polovine sume koja se navodi i da je taj trošak učinjen „za obnovu srpske nacionalne garderobe koje pozorište nije imalo“, koja će se koristiti i za druge predstave nacionalnog repertoara. Inače, Nahod je prikazan do kraja sezone 1929-1930, do kada je bio na repertoaru Narodnog pozorišta u Beogradu, ukupno 41 put, s tim što je u prvoj sezoni prikazivanja – 1922-23, izveden 16 puta, da bi narednih sezona taj broj bio prosečno za dve četvrtine manji. Neprilike koje su dočekale praizvedbu ovog dela, do kojega je Nušiću bilo veoma stalo, verovatno nisu najpovoljnije uticale na njegov rejting u javnosti, pa i na to što nije doživeo da ga kandiduju za člana Srpske kraljevske akademije nauka. Takođe, verovatno je pretpostavljao da će i druga naša pozorišta ovo delo staviti na repertoar. Ali, to se nije dogodilo. Tu tragediju prikazaće još Narodno pozorište u Sarajevu, i to za njegova upravnikovanja i u njegovoj režiji – 6. septembra 1925. godine, s tim što je sarajevska pozorišna kritika delo primila i ocenila bolje od beogadske. Nahod je posle Beograda i Sarajeva, prikazan i u Narodnom pozorištu u Banjaluci, 14. novembra 1924. godine, u režiji Aleksandra Vereščagina, scenografiji Ananija Verbickog i sa muzikom Stanislava Biničkog. U Narodnom pozorištu u Beogradu, 29. maja, u režiji Pere Dobrinovića prvi put je prikazana Nušićeva komedija u dva čina Sumnjivo lice. Iste večeri u istom pozorištu, u režiji Save Todorovića, prvi put prikazana je i njegova farsa u jednom činu Svetski rat. „Premijera Sumnjivog lica izazvala je neobično mnogo smeha i primljena je odlično. Pa ipak, ni glumački, ni režijski, ona nije zadovoljila.“ – konstatovao je Živko Milićević, kritičar Politike.

1924.

Pošto je od Ministarstva prosvete dobio odobrenje da može proslaviti četrdesetogodišnjicu svog književnoga rada, koja se poklapala sa šezdesetogodišnjicom njegovog života, za proslavu je organizovan odbor, sa akademikom i profesorom Jovanom Cvijićem na čelu. Tim povodom Odbor je objavio izbor iz Nušićevih dela. Nušić se nadao da će obeležavanje toga jubileja biti prilika za njegov izbor u Srpsku kraljevsku akademiju nauka, ali do toga nije došlo, jer nije bio ni kandidovan. Ta nepravda ožalostila je i ogorčila Nušića i njegova osećanja i razmišljanja o „sopstvenom slučaju“ mogu se sagledati iz pisma koje je uputio svojoj kćeri: „Ja priznajem, ja sam humorista a nisam satiričar. Samo ja ne priznajem da nisam izvrgao potsmehu i ruglu sve pojave našega domaćega i javnoga života koje to zaslužuju. Eno mojih Listića, Narodnog poslanika, Sumnjivog lica, Protekcije, Sveta, eno mojih bezbrojnih priča u kojima je ismejana ljudska sujeta, lažno dobročinstvo, polutanstvo, štreberstvo, u kojima je namolovana svim bojama naša birokratija i ismejana neobuzdanim smehom naša administracija. Pa ipak taj moj smeh nije gorak, nije žučan, nije otrovan. Ja volim ljude i volim ih baš sa svima njihovim slabostima, i to me eto sprečava da budem nemilostiv. Ko čita kakvu moju priču gde se smejem čijoj slabosti, osetiće jednovremeno da ja simpatišem onome kome se smejem i dotičem se nežno njegove rane, bojeći se da mu ne izazovem bol. Ja volim ljude i to je jedna od većih mojih pogrešaka u životu pa, ako je opravdana zamerka mojih kritičara, onda i u literaturi. Satira, ona oštra, ljuta satira, po mome mišljenju zamače vrlo često pero u pakost. Čovek mora biti ili gurav ili tuberkulozan ili nakaza, te, prezren, zapostavljen, neopažen, nevoljen, krvareći srce noktima i penušeći belu penu na usnama, da osvete radi društvu, sedne i napiše onakvu satiru kakvu naši kritičari hoće pod imenom ‘oštra satira koja izmahuje knutom… itd.’“

Posle premijere Sumnjivog lica, – nakon praizvedbe u Beogradu delo je prikazano u Novom Sadu, Zagrebu, Sarajevu i Ljubljani – kritičari su uglavnom isticali iste primedbe i Nušić je dospeo još jednom u priliku u kojoj je mogao samo gorko da se smeje i ponovo nađe potvrdu za reči koje je uputio u pismu kćeri. Ali, mogao je i da se uveri u vlastitu ogromnu popularnost kada su, novembra 1924. godine, priređene proslave njegovog jubileja počev od glavne svečanosti u Beogradu, 6. novembra – akademije u amfiteatru nove zgrade Univerziteta, kao i svečanog programa sastavljenog od odlomaka iz njegovih dela i izvedenog u Narodnom pozorištu i zatim banketa u restoranu „Kolarac“, pa do proslava u Novom Sadu, Zagrebu, Ljubljani. Pristigle su mu čestitke što su ih poslali Maks Halbe, Roberto Brako, Gerhard Hauptman, Tomas Man i dr.

Branislav Đ. Nušić reaktiviran je 30. novembra i postavljen za upravnika Narodnog pozorišta u Sarajevu.

1925.

22. januara Nušić prima dužnost upravnika Narodnog pozorišta u Sarajevu sa željom da preporodi delatnost teatra pre svega repertoarom i znatnim povećanjem predstavljačke aktivnosti uz neprestano obraćanje pažnje na shvatanja i raspoloženje gledalaca, jer njega je u pozorištu uvek zanimala publika. U tom pogledu želeo je prvenstveno zanimljiv i umetnički vredan repertoar lišen eksperimenata i prikazivanja hermetičkih dramskih naših i stranih dramskih tekstova, budući da je smatrao da pozorište ima jedino smisao ako ga publika prihvati. Najveći deo repertoara pretežno su činile operete, zatim romantične drame i komedije – osobito vodvilji i lakrdije – što je odgovaralo publici vaspitanoj u duhu austrougarskog provincijalnog ukusa. Shvatio je neophodnost potrebe da privuče što veći broj gledalaca i da ih navikne na pozorište. U prvi mah, u realizaciji takvih nastojanja Nušić je uspeo da osvoji publiku prikazivanjem vlastitih raskošnih pseudoistrijskih drama (Nahod, Tomaida), kao i stranih romantičarskih tragedija i drama uglavnom nekad prikazivanih u beogradskom Narodnom pozorištu kao što su Lukrecija Bordžija Viktora Igoa, Tako ti je to u svetu, dete moje Đacinta Galine, Osma žena Alfreda Savoara, Čudo od djeteta Alfreda Pinaroa, ali i brojnih bečko-peštanskih opereta.

1926.

Proniknuvši u interesovanje publike, naporedo sa mnogobrojnim poslovima i rešavanjem finansijsko-organizacionih zadataka u inače kriznoj sezoni 1926-27, Nušić je našao vremena da napiše režira niz malih scena: Muva, Miš, Dugme, Čvor i Detto, zatim aktovka Kirija, šala u jednom činu Kijavica te dve aktovke Lejletu-l-kadr (27. noć Ramazana) i Sevdah, koje je potpisao pseudonimom Halil Delibašić, a režirao Borivoje Jevtić, kao i tri celovečernje drame Knjiga druga, Opasna igra i Večnost, od kojih je samo prva izvedena, i to u Nušićevoj režiji. Danas se Opasna igra izvodi u beogradskom pozorištu „Slavija“, dok Večnost scenski nije nikad izvedena.

Po završetku sezone 1925-26. Nušić je započeo obimne radove na renoviranju i adaptaciji pozorišne zgrade, pošto je uspeo da obezbedi dobijanje kredita od 750.000 dinara, koji bi se docnije sukcesivno odbijao od postojeće opštinske subvencije. Predviđalo se da radovi budu završeni do početka naredne sezone, ali su se protegli do novembra, tako da je pozorište ne radeći više od dva meseca ušlo u novu sezonu sa dugom od dva miliona dinara, što se moglo smatrati finansijskom katastrofom. Bilo je još nepredviđenih udara: Ministarstvo prosvete zabranilo je izvođenje frivolnih bečkih i peštanskih opereta, dakle, repertoar koji je trebalo da ostvari višak prihoda, potom je, u toku sezone, došlo do smanjivanja državne subvencije zbog budžetske štednje u iznosu od 240.000 dinara i zahteva da se ostvari ili redukcija osoblja ili restrikcija zaposlenih. Zato je Nušić sazvao jednu širu konferenciju zainteresovanih građana, predstavnika javnosti, intelektualaca i prijatelja pozorišta da zajedno razmotre nepovoljnu finansijsku situaciju. Čitav dan provodio je u teatru, brinući se kao o svojoj kući: o svemu i svima vodio je računa, posebno je nadzirao kako se obavljaju probe, uveče je bio skoro na svim predstavama. Svakodnevno je radio na redigovanju rukopisa dela odabranih za izvođenje, eventualnom skraćivanju i definitivnoj podeli uloga, vodio je razgovore sa piscima, rediteljima i prevodiocima. 25. juna u beogradskom Narodnom pozorištu obnova revije Put oko sveta, u režiji Jurija Rakitina.

1927.

Pošto se javnost na specijalnoj konferenciji upoznala sa stanjem u sarajevskom Narodnom pozorištu i pošto je Nušić u jednom tekstu objavljenom u Jugoslovenskom listu izložio sve teškoće koje su onemogućavale normalan rad, navodeći da se uprava mora sama brinuti o samoodržanju, tako da je materijalna neizvesnost proizvela moralnu krizu, budući da je preteška borba za opstanak postala prvorazredna briga u jednoj umetničkoj ustanovi, najavio je i svoju definitivnu odluku da ode iz Sarajeva. Potom je napisao svoj predlog kako spasti pozorište i poslao ga 6. juna Ministarstvu prosvete. Predložio je spajanje sarajevskog i splitskog teatra u jedno pozorište, koje bi se zvalo Jadransko narodno pozorište i imalo bi sedište u Sarajevu. Predložio je i spajanje osiječkog i novosadskog pozorišta. Ministar Milan Grol prihvatio je taj predlog i sazvao upravnike tih teatara (Petar Konjović, Brana Vojinović, Mirko Korolija i Branislav Nušić), koji su, uz izdvojeno mišljenje Petra Konjovića, nakon duge rasprave, prihvatili predlog o spajanju pozorišta Osijek-Novi Sad i Sarajevo-Split i uputili Ministarstvu prosvete da donese konačnu odluku. Međutim, sarajevska čaršija je Nušićev predlog o spajanju pozorišta proglasila za smišljeni pokušaj da se ukine sarajevski teatar. Zato je veliki župan Milan Nikolić poslao protestno pismo u Beograd, dok je delegacija sarajevskih građana otputovala u prestonicu da interveniše kod Milana Grola, ministra prosvete. Nušić, koji je oglašen za glavnog krivca, takođe je otputovao u Beograd da onemogući sprovođenje odluke o spajanju pozorišta usred sezone da se ne bi glumci našli na ullici u vreme kad nigde ne bi mogli dobiti angažman.

1928,

27. marta ministar prosvete Milan Grol obnarodovao je rešenje o spajanju četiri oblasna pozorišta u dva: osiječko i novosadsko spojeni su u Narodno pozorište za severne oblasti sa sedištem u Novom Sadu i sarajevsko i splitsko u Narodno pozorište za zapadne oblasti sa sedištem u Sarajevu. To je izazvalo opšte proteste, pogotovo kada se doznalo da je svako novo pozorište dobilo umesto očekivane dve po jednu subvenciju, što je značilo da su dva postojeća pozorišta praktično ukinuta. U sarajevskom zbog građevinskih radova prezaduženom Pozorištu više se ne priređuju predstave i počinje rasprodaja pozorišnog inventara da bi se stekla sredstva za plate, Gradska štedionica isključila je struju zbog neplaćenih računa – rečju jedna nezavidna situacija. Krajem marta Nušić, osećajući se izigran, od svih napušten, posle tri sezone napornog delanja, kao nepoželjna osoba, noću, takoreći ilegalno, napustio je Sarajevo. U Beogradu su mu se špediterska kola sa stvarima prevrnula nasred ulice i veći deo nameštaja razlupao, a snašle su ga i druge nevolje, pored ostalih zdravstvene (čir u stomaku i srčane tegobe), ali i materijalne, jer su tantijeme presušile, dok dela koja je napisao u Sarajevu nisu naišla na interesovanje pozorišnih uprava, te je na zaista skromnu penziju. Pritisli su ga dugovi s’ tim što mu je i sarajevsko Pozorište ostalo dužno 45.000 dinara, jer je u jednom trenutku uzeo od ženine ušteđevine potreban iznos bez ikakvih kamata i stavio na raspolaganje blagajni da isplati glumcima plate i honorare. Taj novac Nušić će uspeti da od sarajevskog Pozorišta naplati tek posle dvogodišnjeg čekanja.

Zbog loše materijalne situacije, budući da tantijeme od beogradskih i zagrebačkih pozorišta nije mogao primati zbog sudske zabrane usled nagomilanih dugova, morao je da drži javna predavanja, razne besede i konferencije i da govori o najrazličitijim temama, kao i da se vrati novinarstvu. Zato obnavlja saradnju u Politici – počeo je objavljivati kozerije i uspomene Iz poluprošlosti. Uprkos takvoj situaciji, Nušić počinje opet da pravi planove o svom „slobodnom pozorištu u Beogradu“. Zbog materijalnih nevolja on će se ponovo vratiti pisanju komedija i rezultat neće izostati.

1929.

U zimu Nušić je oboleo, tako da je 18. februara još bio rekonvalescent, kada je Politika objavila njegov intervju u kojem je izjavio zahvalnost kralju Aleksandru I, koji mu je ukazao posebnu pažnju kada je čuo za njegovu bolest ne samo slanjem specijalnog izaslanika nego i bogatim kraljevskim ponudama, što ga je oslobodilo briga oko lečenja. Novinara je obavestio da je pre no što se razboleo završio drugi čin komedije Gospođa ministarka, koju je počeo da piše davno, pre dvadeset godina, te je napisao jedan čin i nešto više, ali mu se taj rukopis zajedno sa ostalima izgubio prilikom povlačenja i sada je, na osnovu sećanja, napisao novu i moderniju komediju, bez ikakve veze sa onom starom. Na pitanje da li će to biti satira, Nušić je odgovorio: „Satira bez otrovnih žaoka, kao i ostale moje komedije u kojima slikam naše društvo.“ Napomenuo je kako će glavna junakinja komedije biti jedan tip naše Madam San Žen.

25. maja, na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, u režiji Vitomira Bogića, sa sjajnom Žankom Stokić, prvi put je prikazana nova Nušićeva komedija – Gospođa ministarka, posle pauze duge više od jedne decenije u komediografskom stvaranju. Komedija i njeno izvođenje odmah su osvojili publiku, kritiku, pa i sva naša i mnoga strana pozorišta. Ovim senzacionalnim uspehom počinje Nušićeva renesansa kao komediografa.

26. oktobra u Narodnom pozorištu u Beogradu izvodi se premijera Velike nedelje, slike naših teških dana, u režiji Dimitrija Ginića. To je potresan Nušićev scenski dokument o velikim žrgtvama i stradanjima srpskog naroda u toku rata 1914-1918.

1930.

Na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, 24. septembra, prvi put se izvodi komedija u tri čina Predgovor, u režiji Vitomira Bogića. U suštini komedija sa tezom, pirandelovski sklopljena i izvedena, u kojoj se Nušić svojski potrudio da obrazloži i dokaže kako su srećniji oni brakovi u kojima je suprug u mladosti imao „predgovor“ tj. predbračno iskustvo, jer ukoliko ga nije bilo u braku neminovno dolazi do nesporazuma. Po načinu gradnje zapleta Predgovor kao da anticipira komediju Mister Dolar. Delo nije naišlo na povoljnu recepciju kod kritike, ali mu ni publika bila osobito naklonjena. U predstavi su pored Žanke Stokić, nastupili Nada Riznić, Ana Paranos, Sava Todorović, Mata Milošević i dr. Pomirivši se sa takvom situacijom Nušić neće uvrstiti ovu komediju u svoja Sabrana dela, niti ga je nudio za izvođenje u drugim pozorištima.

Školske 1930-31. godine, na poziv Vojne akademije Nušić predaje Retoriku, ali nastavu nije produžio, jer mu, kako sam kaže, nije dozvoljavalo zdravstveno stanje. Međutim, tada je pristupio sređivanju svojih predavanja i počeo rad na knjizi Retorika.

Septembra meseca, u Beču, Nušić je učestvovao kao voditelj na snimanju neke vrste omnibus-filma pod nazivom Filmska parada, koju je snimao „Saša-film“ iz Beča u koprodukciji sa „Britiš Internešel pikčers“. U tom filmu predstavljeno je nekoliko nacija Evrope i Amerike sa po jednom scenom. U delu filma posvećenom Jugoslaviji, po scenariju i sa muzikom Iva Tijardovića, nastupili su glumci Margita i Dejan Dubajić, dok je Nušić veoma duhovito vodio konferansu kroz ceo film.

1931.

Izdavačka knjižarnica Gece Kona u Beogradu objavljuje prvu knjigu Nušićevih Sabranih dela u izdanju koje će imati 25 knjiga. Prva knjiga sadrži komediju Gospođa ministarka i dramu Tako je moralo biti.

Krajem godine Nušić prenesen na kliniku dr Radenka Stankovića, jer mu i najmanja prehlada donosi teško oboljenje, tako da se ovom prilikom jedva izlečio.

1932.

16. septembra u beogradskom Narodnom pozorištu prikazana je premijera komedije u četiri čina Mister Dolar, u režiji Josipa Kulundžića. Praizvedba ove komedije bila je na sceni „Narodnog pozorišta Kralja Aleksandra“ u Skoplju, u režiji Jovana Geca. U godinama kada je velika svetska ekonomska kriza sve više zaoštravala društvene suprotnosti i nemilosrdno uzimala svoj danak i u Jugoslaviji, kada se sve više osećala moć novca, ali, baš zbog toga, i potreba za njim, Nušić je napisao komediju Mister Dolar. Želeo je njome da ukaže na opštu eroziju morala, naročito u imućnim slojevima beogradskog buržoaskog društva, i da se podsmehne mondenskom svetu željnom svakojakih senzacija, ljudima koji su u besomučnoj trci za novcem bili bezobzirni i prevrtljivi, i za koje jedino merilo u procenjivanju nečijeg društvenog ugleda bila veličina njegove imovine i to, prvenstveno, novčanog iznosa na računu u banci. Zato se može konstatovati da je Mister Dolar komedija s’ tezom u kojoj Nušić otvoreno iznosi svoj moralizatorski stav neposredno izlažući kako u savremenom društvu novac pravi čoveka. Ali, ne može se reći da to nije učinio na zabavan i duhovit način.

Tokom godine radio je i dovršio knjigu Retorika, koju će objaviti 1934. godine.

1933.

Na sednici Srpske akademije nauka, 10. februara, Branislav Đ. Nušić izabran je za pravog člana na osnovu referata Bogdana Popovića, Uroša Predića i Đorđa Jovanovića.

Krajem aprila Nušić prisustvuje 23. reprizi Gospođe ministarke u praškom Narodnom divadlu i lično se pojavljuje pred zavesom zadovoljan i igrom i publikom.

Na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, 11. maja, prvi put se prikazuje Nušićevo novo delo – Beograd nekad i sad, vesela igra u dva dela, u režiji Vitomira Bogića. Radnja ove vesele igre događa se posle Prvog svetskog rata kada iz unutrašnjosti, posle trideset godina, u prestonicu dođu Stanojlo i Persa u posetu sinu i snahi. Ono što vide i doživljavaju zaprepašćuje ih i čini im se kao da su se našli u samom paklu, odnosno u nekoj novoj Sodomi i Gomori. Osvedočili su se kako se sve izmenilo: nestalo je patrijarhalnog morala, posebno kod trgovaca koji stečaj više ne smatraju kao propast i sramotu, već kao veštu finansijsku operaciju, te se zbog toga pojedini trgovci hvališu. Do promena je došlo i u porodičnom životu, posebno u odnosu na decu, koja su prepuštena sama sebi. Stanojlova i Persina unuka Buba uči balet, druga, Zorica, konkuriše za „Mis Beograda“, dok se unuk Marko interesuje jedino za sport i posećuje fudbalske utakmice. Njihova snaja umesto da nabavlja namirnice i kuva kod kuće, dobavlja jelo iz kafane i sve vreme provodi po ženskim udruženjima. Ovim delom Nušić je hteo da temu koju je obradio Sterija tretira iz aspekta svoga vremena, ali na način kako je to činio prethodnoga doba i time je samoga sebe ograničio i sputao. To je i razlog što ova vesela igra nije podelila sudbinu uvek popularnih Nušićevih komedija: izvođenje u beogradskom Narodnom pozorištu bilo je prva i poslednja scenska postavka ovog dela.

28. decembra Nušić je izgovorio pristupnu besedu u Srpskoj akademiji nauka. Govorio je o Jovanu Steriji Popoviću zaključivši: „On je naš Molijer, pa ipak Sterija.“

1934.

Krajem februara, iako opet teško bolestan, izjavljuje novinaru Politike: „Imam uverenje da ću i ovog puta da ‘izvrdam’. Toliko sam se izvežbao u dezertiranju od smrti, da ne može da me uhvati lako“.

28. novembra prikazuje se istovremeno u beogradskom Narodnom pozorištu i u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu premijera nove Nušićeve komedije Ožalošćena porodica. U ovoj komediji maksimalno je došlo do izražaja Nušićevo poigravanje vlastitim likovima. U tome je nepresušno duhovit. Služi se vizuelnim sredstvima, upotrebljava rekvizite, pa će mu jedan srebrni poslužavnik ili budilnik koji nepredviđeno zazvoni biti izvanredna prilika za stvaranje vanredno upečatljivih komičnih efekata. Prihvatiće se i igre reči, napraviće kalambur i, što je najvažnije, sve to teče spontano bez ikakvih usiljenosti i izveštačenosti. Jeste da će čitava ta igra mestimice omogućavati asocijacije na vodvilj, nekad će scenu spustiti do kritične ivice koja je deli od kozerije i orfeuma, ali smeh razdragane publike neće izostati. Zaista, kako je kritika primetila, „Nušić komičnu materiju gotovo stvara ni iz čega“. To umeće nije ga napustilo ni u poznim godinama života – Ožalošćena porodica bila je više nego ubedljiv dokaz. Ovu parodiju rodbinske žalosti porodice koja ne može da prikrije svoju radoznalost za sadržaj testamenta izveo je ansambl u režiji Josipa Kulundžića – „živo, s dobro prostudiranim i verno slikanim tipovima sredine“ – istakao je Velibor Gligorić. Oprobana glumačka ekipa, komičari Narodnog pozorišta, opet su nadmašili sebe tumačeći likove u novoj Nušićevoj komediji. Nije se znalo ko je bolji da li Dušan Radenković kao Agaton ili galerija tipova ožalošćene porodice u kojoj su bili Žanka Stokić (Sarka), Fran Novaković (Proka Purić), Milorad Veličković (Tanasije Dimitrijević), Marko Marinković (Trifun Spasić), Ana Paranos (Simka) i Zorka Zlatković (Gina).

U jesen Nušić odlazi s Udruženjem jugoslovenskih dramskih autora u Sofiju gde drži govore zahtevajući da se oduzme vlast političarima koji su pod stranim uticajima, i da vođenje i regulisanje naših međusobnih odnosa uzmu u svoje ruke književnici, umetnici i novinari.

Nušić objavljuje roman za decu Hajduci u izdanju Knjižarnice Radomira D. Ćukovića u Beogradu.

1935.

Obnova Puta oko sveta u Narodnom pozorištu u Beogradu, 19. juna. Jedno od najčešće izvođenih Nušićevih dela uživa popularnost i kod današnjih gledalaca.

Praizvedba komedije Ujež na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu – 4. septembra. Komedija sa skraćenicom kao naslovom, koja znači Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena, izazvala je različite reakcije, pored ostalog da Nušić ne poznaje savremenost, tako da je Nušić morao da objasni svoju ideju u članku Povodom moga „Uježa“ objavljenom u Srpskom književnom glasniku u kojem piše: „Uostalom ako bi se u ime savremenosti, moj poziv ženi da se vrati domu, hteo pošto-poto da oglasi za nesavremeni stav prema našim javnim radenicama, ja moram ovde glasno izjaviti da u svome komadu Uježu nisam izlagao podsmehu ni javne radenike ni javne radenice, već samo onaj treći pol, onaj koji živi na marginama života. Zar to znači nesavremen stav, izložiti podsmehu one žene koje gonjene adlerovskim i frojdovskim osećajem inferiornosti podsvesno osećaju nedovoljnost poštovanja samih sebe, pa bi htele u redovima javnih radenica taj nedostatak da nadoknade, zar to znači nesavremen stav kada izlažem podsmehu dosadom zasićene buržujke, idirektno ukazujući na radnicu u markarnici, koja u času predaha trči da podoji čedo kod kuće; zar je to nesavremen stav kada ja kroz smeh tumačim pridušeno osećanje svih zdravih elemenata u društvu na tu opasnu vrstu bolesti koja se epidemičnom brzinom širi u našemu mladome društvu?“ Međutim, Nušić se uzalud branio – napadali su ga levičari, izražavali nerazumevanje i oni koji se smatraju za desničare, a bilo je i neraspoloženih dama, pogotovo među članicama ženskih organizacija. Kako je komedija veoma zabavna, imala je uspeha u vreme kada je nastala a ima ga i sada, budući da se i danas često izvodi.

Provodeći letovanje u Biogradu na moru, Nušić je napisao komediju u dva čina Svinja, prvi put prikazanu u beogradskom Narodnom pozorištu 30. oktobra, zajedno sa Nušićevom komedijom u jednom činu Analfabeta. Oba dela režirao je Vitomir Bogić na Maloj pozornici Narodnog pozorišta u jednoj od dvorana nekadašnjeg bioskopa „Luksor“ – potom „20. oktobar“. Pojava ovih Nušićevih dela izazvala je jednodušno negodovanje kritike. „Ovim dvema stvarčicama nije mesto u repertoaru Narodnog pozorišta. Popularni i plodni, stari komediograf nije kriv što su one u ovaj repertoar došle. On je u izjavi datoj u jednom dnevnom listu skinuo sa sebe odgovornost. Rekao je da ove stvarčice nemaju većih pozorišnih pretenzija i da su namenjene amaterskim družinama“, istakao je Velibor Gligorić.

U izdanju Izdavačkog i knjižarskog preduzeća Geca Kon a.d. pojaviće se prva knjiga druge edicije Nušićevih Sabranih dela, koja će biti okončana za vreme okupacije dvadesetom knjigom u izdanju Izdavačkog i prometnog a.d. „Jugoistok“.

1936.

U intervjuu koji je dao naprednom omladinskom listu „1936“, koji su, pored ostalih, uređivali Ivo Lola Ribar i Radovan Zogović, Nušić, koga su optuživali za konzervativizam i „literarnu ravnodušnost“ prema moralu, istakao je da „književnici i umetnici, krčeći puta svojim izražajima, upućeni su da budu saradnici onih pokreta koji se bore za široka prava naroda i za prostranu slobodu bez koje bi ta prava bila iluzorna.“ Pritom, on je javno izjavio da prema fašizmu i pomračenjima što su zahvatila Evropu „zauzima jedan protivnički stav, jer ona negiraju osnovne težnje narodnog duhovnog razvitka. Otvoreno je napao ideje futurističkog prvosveštenika Marinetija, date pod neodoljivim pritiskom fašizma, da je rat podstrek kulturi. Suprotstavio im je svoj stav protiv rata: „Borba protiv rata to je borba za održavanje čovečanstva na putu napretka; u toj borbi omladini je mesto u prvim redovima. Ljubav prema narodima i pacifizam, integralni pacifizam samo ne po cenu negiranja svoga naroda, imalo bi biti zajednička zadaća književnosti i omladine.“

Nova Nušićeva komedija Dr, praizvedena je 12. septembra u sarajevskom Narodnom pozorištu, u režiji Milana Orlovića. U Beogradu, na sceni Narodnog pozorišta, premijera komedije Dr bila je 17. decembra, u režiji Josipa Kulundžića. „Nušić je sa ovim delom hteo da pravi rekord u pravljenju zapleta. Na tom delu već su jasni znaci njegove opijenosti pozorišnim zanatom. Nekad je on voleo da iščešlja jednu duhovitu opasku u raznim varijacijama. Danas je u kombinaciji sa spletom vodvilja postao onaj veštak koji baca nekoliko lopti u vis da ih uhvati sve u letu. Vidno je da u izukrštanju zapleta koji dovode do komične bure on ima veliko uživanje. On se u tom zadovoljstvu toliko zanese da već postaje opasnost da se u mrežu događaja i sam ne zaplete. Zavesa preseca takve opasne momente u kojima gomilanje vodviljskih situacija već prevrši meru.“ – tačno je opažanje Velibora Gligorića. Za razliku od svog uobičajenog komediografskog postupka, uvek zasnovanog neposredno na radnji koja se zbiva pred gledaocem, u komediji Dr Nušić će primeniti drukčiji postupak te će radnja zavisiti od nečega što se dogodilo u prošlosti i to će u suštini odrediti pravce zapleta. Naime, energičan predstavnik novog, skorojevićkog društvenog sloja, bogataš Života Cvijović, u želji da učvrsti vlastite pozicije i ugled u društvu, „stipendirao“ je siromašnog mladića Velimira da studira i doktorira u Frajburgu. Ali, on je studirao pod imenom Životinog sina, kao Milorad Cvijović, i to ime stoji na doktorskoj diplomi. Upravo kada Života pokušava da svoga sina Milorada uvede u beogradski javni život, dolazi do nepreviđenih događaja: u Beogradu se pojavljuje Velimirov profesor, doktor Rajser, koji na proputovanju želi da se susretne sa svojim odličnim studentom. Kako se Velimir, pod imenom Milorad Cvijović u Frajburgu i oženio, pojaviće se i njegova supruga Klara. I tako počinje vodvilj. Smešan i efektan, koji počiva na brojnim zabunama i nesporazumima režiranim na već proveren i siguran nušićevski način. I rasplet se, takođe, sa dobroćudnom zabavnošću formira simetrično, donoseći razrešenje kojim će svi biti zadovoljni.

Zbog bolesti, Nušić nije prisustvovao beogradskoj premijeri komedije Dr, koja je naišla na vrlo lep prijem publike.

1937.

Iako je Novu godinu, oporavljajući se, ipak dočekao u postelji, ali vedar i pripravan za šalu, željno je očekivao da potpuno ozdravi kako bi mogao da sedne za pisaći sto i nastavi rad na novoj komediji Pokojnik, koju je započeo 1936. godine. Odmah pošto je ozdravio počeo je odlaziti u Rajkovićevu knjižaru, ali i Akademiju nauka na sastanke i obilaziti redakcije Politike i Naše stvarnosti i postepeno se uključivati u društveni život. Pomaže kćerki Giti oko osnivanja Rodinog pozorišta. Pošto je završio komediju Pokojnik, počeće da piše nove komedije (Vlast, Put s onoga sveta, Ušao đavo u selo).

Praizvedba komedije tri čina sa predigrom Pokojnik biće u Narodnom pozorištu u Beogradu, 18. novembra, u režiji Radoslava M. Vesnića. U ovoj komediji Nušić se iskazuje kao neumoljivi satiričar koji sada više ne upućuje samo blage podsmehe pojedincima, dovodeći ih u neodoljivo komične stuacije, već veoma sugestivno, tamnim bojama prikazuje lažni moral karakterističnih pripadnika buržoaskog društva, ali i bezakonje i korupciju na kojima počiva čitav društveni poredak u kojem je trka za bogaćenjem i profitima neprikosnovena i pod zaštitom vlasti. „Slučaj“ Pavla Marića u Pokojniku Nušić opisuje do tančina, otkrivajući gorku istinu o savremenim pojavama i o nemoći poštenih pojedinaca da se u građanskom društvu odbrane pred pohlepnom kapitalističkom najezdom. Publika i napredna kritika onoga vremena zdušno su prihvatili i pozdravili praizvedbu komedije Pokojnik, iako se to delo znatno razlikuje od prethodnih Nušićevih komediografskih ostvarenja. Teza ove komedije bila je savršeno jasna i bliska savremenicima. „U komediji Pokojnik direktno je naslikao spregu vlasti sa kriminalom, kao što je otvoreno prikazao policijsko nasilje nad građanskim pravima i slobodom ličnosti.“ – zaključio je o ovom delu Velibor Gligorić. Zaista, slika društva u kojem je zakon – bezakonje i pljačka, u Pokojniku je lišena one tipično nušićevske veselosti i razigranosti. U tamnom satiričnom tonu, prepunom gorčine privodio je kraju veliki komediograf svoj opus. Tako su dobro poznati piščev dobroćudni odnos prema junacima komedije i njegova istrajna i inventivna razigranost u građenju situacija i vođenju intrige, na koje su mnogorojni gledaoci već bili navikli, u ovom delu zamenjeni sumornom slikom i oporim razrešenjem bez perspektive. Zato je i satiričko značenje dela potpuno i veoma efektno, i pored manje značajnih kolebanja.

Izvođenje Pokojnika, u režiji Radoslava M. Vesnića, zadobilo je priznanja i pohvale kritike. Tako je Konstantin Atanasijević u listu Vreme napisao sledeće: „Da je na pozornicu došao autentični Aljoša, ne bi bio u tolikoj meri dobar i relan, kao virtuozni g. Voja Jovanović. Jezik, držanje, pokazivanje patnje i stradanja zaista služe na čast g. Jovanoviću. Ima u svemu tome i ozbiljne studije i ličnih glumačkih kvaliteta. – G. Marko Marinković spasavao je čast zapletu i nosio barjak Nušićeve ‘komedije’ i zapaljivog humora. On je to činio majstorski, stvorivši onaj potreban kontakt sa publikom i održavajući ga kroz sve scene i do kraja. – G. Gec imao je ulogu punu odgovornosti. Ona nije bila ‘komedijašenje’, već od pisca upotpunjen karakter. Sa odlikama glumca rutinera g. Gec se odbranio vrlo dobrom glumom i ‘ubedljivo stigao do cilja’. G. Nikačević je imao stvarno nezahvalnu ulogu: trebalo je imati na sebi lik tragičara u jednoj sredini i situacijama, koje vode u smeh. On je u tome uspeo da bude dobar glumac i potpuno ubedljiv. – G. Paunković odličan, samopouzdan u položaju brata aktivnog ministra. G. Starčić duhovit u iskazivanju reči, gestom, mimici. Mala uloga, ali dobro postavljena. – G. Bogatinčević i g. Dušanović korektni. – G-đa Zlatković u grupu svojih odlično datih rola, unosi i ovu usedelicu iz ‘Pokojnika’. – G-đa Katalinić vrlo dobra, Gđa Gec prvi put na našoj pozornici, kao glumica i kao pojava, ostavila je prijatan utisak.“ Zbog verne, ali i sumorne slike ljudi i karakterističnih društvenih pojava i specifične satirične obrade likova i situacija komedija predstavlja Nušićevu „najvišu tačku do koje je stigao u uviđanju suštine društvene stvarnosti.“ (Đorđe Jovanović).

1938.

Dobre vesti koje su pristizale o uspehu Pokojnika na premijeri u zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 14. januara, veoma su obradovale već iznemoglog Nušića i inspirisale ga da počne da piše i treći čin komedije Vlast. Kroz nekoliko dana mu je pozlilo i, u podne 19. januara, prestalo je da kuca srce našeg velikog komediografa, ali nas on nije napustio, jer dok je srpske knjige i srpskog pozorišta biće sa nama i Branislav Đ. Nušić.

Autor: Prof. dr Raško V. Jovanović

Saradnja sa Nušićevom fondacijom

Ovaj sadržaj je preuzet sa zvanične web stranice Nušićeve fondacije, našeg dragocenog partnera u očuvanju i promociji kulturne baštine Branislava Nušića. Za više informacija o njegovom životu, delu i aktuelnim projektima, posetite nusicfondacija.rs.