Зимски репертоар
Скок је преклане кокоши у небо Крв точи, И револверски пуцањ, То: грамофонска плоча, У обртању, прстом својим изазвати арију, То: гнездо ластије у виолини –Целе зиме остаће без звука и без птица Та топла кућа селица.
У стању да пође за пуком, Банда кроз поља кад засвира, Замишљено да живи о црном Луку, о хлебу и на сену: О, на трулом плашћу иза манастира! У стању да сања пучину црвену –СУНЦЕ, одсуство четири месеца: Ево, приближује се зима!
О афазија, о подношења, о мучна балканска клима Што влада детињством и снегом, и ђоновима крваво; Сироти шегрт који ће ноћас заспати го, Сироти балкански во!
Не веруј, не веруј ипак, у брлог, дим и торту, Заносу новом бегунац кад преда визиткарту, Просјаку коме старом што чува улаз у порту –Карту овога света! и један мишић за Марту (Марта је девојче и дуња у орману); У Индији, у Камбоџи, на Половима, у Судану, Свуда зима дође у своје време, Свуда велике просјаке и сањалице затече без спреме.
Спавајте, спавајте заједно, курјаци и магаре: Пејзажи извиру из очију и теку низ лице, Сузни огољени пејзажи, Од савести и мраза дрхћу озебле убице Са жудњом изгледајући жандаре. Па кошуљу му ову отесмо из изгнанства. Да прихватимо се њом врелине сунца, О ви плећа гола сад у одмицању бегунца Што кроз све постеље прониже своја курварства: Више го, но мржња нашег одсуства; Не веруј ни сумраку у млаз сунчани аорте.
Недоглед, гле, пљује светлост мед облаке, Моје срце, још морнар, напаја себе крвљу; И сва та прекоморска путовања Која обвију главе у видике ко у саруке, А надму трбух трулом рибом по острвљу, Не раздеру рођења сенке, свирепошћу грања, Не ублаже опору пљувачку дубина Но још натопе све сољу горчине и јода; Има цела јесен, да ми се мучи на модрост вода, И на труд прелажења преко кривина.
Сувише тесан простор, да се протегли, Сувише мало звукова којима да се зева, Под покриваче оштре неба, којима пева