Велики друг
За спомен на тридесет хиљада мојих вршњака који помреше у Албанији
Целу ноћ леда сам грејао Прислоњен уз туђе плећи, Целу ноћ, снег на сметове је вејао, По стопама мојим, по срећи. Нит мишљах који је пријатељ тај који крај мене спава Да често тежа од судбе на грудима ми његова глава, И да трудно дишем: но трпех, јер дахом као да згреваше ми груди: Тако прође болно живот, док зора не поче да руди! Затим говорасмо, говорасмо, и говорасмо у мраку О томе, како нема хлеба (а има л' бога!); Тек при првоме јутарњем зраку Сазнадох лик суседа свога: То беше неки војник снажни у сивоме шињелу, Узвици му беху смели и важни; посматрах главу му смелу –Затим пи много воде.Диже торбу. Пљуну. Пи воде много; оде!О ви безбројни пријатељи, тих непојамних ноћи, У чијем крилу често почиваше ми глава, Колико, у колибама пустим, чеках да л' ћете доћи, Безнадежно, док душу растрзаше ми страва! Тада, незнани друже, гурнеш ли она врата, И бучно, псујући грозно, стресеш ли снег са себе: О, нико радосније није целивао свога брата, Но ја, немо и непомично, што бих примио онда тебе! И како бејах пуст и згрчен са седамнаест својих лета. Притајих своју болесну руку близу његова даха: То ме последњи живи угарак људства греје! Не, ја немам чежње, ни савести, ни страха; Пуне ми уши, нос и недра, све меког снега што веје.
Приљубљујући се уз туђа леђа, И с руком надувеном у недрима, Најлакши уздах када ме вреда; О, како страшна беше та зима, Када се припијах уз незнанога.
Корачам опет, опет ми чело гори, Свежи предео главу опет ми болесну хлади; Крај самог увета, бор ми одвратне ствари збори –О, боже, зашто, зашто, с природом самом ме свади! Шта значи оно чудно коло просјака преко снега; Шта игра она дружба, тамо, око плавога небеског стега, Куд кружи лудило то, око – у азуру блудећег – брега! Дај ми бар достојанство и мир; бар горки мир пре свега!
Ноћ отвара трбух коња, и засипа прахом звезда; Седамнаест мојих лета, куд бежите с овог света! Међ људима раскида се закон реда и милости, О, Господе, о, Господе, подари ми сањивости! Јуче и рука када проси раствори се ко да цвета: За њу ветар ништа не носи: позно цвет тај виде света; Смрзнуће се испод снега, негде на крај овог брега. Само застанем, а белина ми заигра пред очима, Само се осврнем, редови људи као да играју на ужима; Како то да раније нисам видео,

