Uroš i Mrnjavčevići

Istorijska pozadina

Posle smrti cara Dušana 1355. godine, ogromno Srpsko carstvo ostaje u rukama njegovog mladog sina, cara Uroša V, koji u istoriji ostaje poznat kao Uroš Nejaki. On je stupio na presto sa oko 15 godina, bez dovoljno iskustva i bez jake podrške plemstva.

U isto vreme, na istorijskoj sceni se naglo uzdiže moćna velikaška porodica Mrnjavčevića, sa Vukašinom na čelu. Vukašin postaje kralj i savladar Urošu (oko 1365), što je bio presedan i znak duboke političke krize. U narodu se ovo kasnije tumačilo kao uzurpacija carske vlasti i početak raspada carstva.

Kopija freske iz crkve Svetog Nikole u Psači koja prikazuje cara Stefana Uroša V i kralja Vukašina.

Carstvo se raspada na oblasne gospodare, a unutrašnje nesloge, sukobi i ambicije vlastele dovode do konačnog poraza na Marici 1371. godine, gde ginu Vukašin i njegov brat Uglješa. Ne dugo zatim umire i car Uroš.

Pozadina i značenje pesme

Pesma „Uroš i Mrnjavčevići“, koju je zabeležio Vuk Karadžić, ne prati doslovno istorijske događaje, već ih pretvara u moralnu i tragičnu dramu. Narod je u njoj sačuvao:

1. Sliku mladog, blagog cara Uroša

On je predstavljen kao dobrodušan, pravedan i nenametljiv — car suviše blag za surova vremena. U epskom pogledu, on nije kriv za propast, već žrtva gordosti i nezasitosti velmoža.

2. Lik Vukašina kao uzurpatora

Mrnjavčevići su u pesmi prikazani kao oni koji se drznu da udare na Uroševu čast i vlast.

Iako istorijski složeniji, u epskoj tradiciji oni postaju simbol velmoža koji ruše carstvo iznutra.

3. Motiv nesloge kao uzrok propasti carstva

Za razliku od istorije, u epici propast ne dolazi od Turaka, već od srpske nesloge, osobeno od izdaje i ambicije. To je centralna pouka pesme.

4. Emocionalni ton: žal za carstvom

Pesma nije samo politički sud — to je plač za propalim poretkom, za vremenom u kom je carstvo bilo veliko, a junaci složni.

Original

[ćir] [lat]

Урош и Мрњавчевићи

Састала се четири табораНа убаву на пољу КосовуКод бијеле Самодреже цркве:Једно табор Вукашина краља,Друго табор деспота Угљеше,Треће табор војеводе Гојка,А четврто царевић-Уроша;Цареви се отимљу о царство,Међу се се хоће да поморе,¹Злаћенима да пободу ножи,А не знаду, на коме је царство.Краљ Вукашин вели: "На мене је;"Деспот Угљеш: "Није, нег' на мене;"Војвод' Гојко: "Није, нег' на мене;"Ћути нејак царевић Урошу,Ћути д'јете, ништа не бесједи,Јер не смије од три братијенца,Братијенца, три Мрњавчевића.Пише књигу Вукашине краљу,Пише књигу, и шиље чаушаДо Призрена града бијелогаДо онога протопоп-Недељка,Нека дође на Косово равно,Да он каже, на коме је царство;Он је св'јетла цара причестио,Причестио и исповједио,У њега су књиге староставне.Пише књигу деспоте Угљеша,Пише књигу, и шиље чаушаДо Призрена града бијелога,До онога протопоп-Недељка;Трећу пише војевода Гојко,И он шиље огњена чауша;А четврту царевић Урошу,Пише књигу, и шиље чауша.Сва четири ситне књиге пишуИ пошиљу огњене чаушеСве потајно један од другога.Састаше се четири чаушаУ Призрену граду бијеломеКод дворова протопоп-Недељка,Али прота дома не бијаше,Но у цркви бјеше на јутрењи,На јутрењи и на летурђији.Кол'ко с' силни огњени чауши,²Колико су силни од силнијех,Те не кћеше коње од‌јахати,³Но у цркву коње нагонише,Потегоше плетене канџије,Ударају протопоп:Недељка:"Брже хајде, протопоп-Недељко,"Брже хајде на Косово равно,"Да ти кажеш, на коме је царство;"Ти си св'јетлог цара причестио,"Причестио и исповједио,"У тебе су књиге староставне;"Ја л' ћеш сада изгубити главу."Сузе рони протопоп Недељко,Сузе рони, па њима говори:"Одбијте се, силни од силнијех,"Док у цркви закон савршимо,"Знати ће се, на коме је царство."Тако су се они узмакнули.А кад закон Божји савршише,Изљегоше пред бијелу цркву,Тад' говори протопоп Недељко:"Ђецо моја, четири чауша!"Ја сам св'јетла цара причестио,"Причестио и исповједио,"Ал' га нисам питао за царство,"Већ за грије, што је сагр'јешио;"Но идите у Прилипа града"До дворова Краљевића Марка,"А до Марка, до мојега ђака,"Код мене је књигу научио,"Код цара је Марко писар био,"У њега су књиге староставне,"И он знаде, на коме је царство;"Ви зовите на Косово Марка,"Хоће Марко право казивати,"Јер се Марко не боји никога,"Разма једног Бога истинога."Отидоше четири чауша,Отидоше ка Прилипу граду,Б'јелу двору Краљевића Марка.Кад су били пред бијеле дворе,Ударише звекиром на врата,То зачула Јевросима мајка,Па дозива свога сина Марка:"Сине Марко, моје чедо драго!"Тко удара звекиром на врата?"Баш ка' да су бабови чауши."Уста Маркo, те отвори врата,Чауши се поклонише Марку:"Божја т' помоћ, господару Марко!"А Марко их омилова руком:"Добро дошли, моја ђецо драга!"Јесу л' здраво Србљи витезови,"И честити цареви и краљи?"Чауши се смјерно поклонише:"Господару, Краљевићу Марко!"Све је здраво, али није мирно:"Господа се тешко завадила"На Косову пољу широкоме"Код бијеле Самодреже цркве,"И они се отимљу о царство,"Међу се се хоће да поморе,"Злаћенима да пободу ножи,"А не знаду, на коме је царство;"Тебе зову на Косово равно,"Да им кажеш на коме је царство."Оде Марко у господске дворе,Пак дозива Јевросиму мајку:"Јевросима, моја мила мајко!"Господа се јесу завадила"На Косову пољу широкоме"Код бијеле Самодреже цркве,"И они се отимљу о царство,"Међу се се хоће да поморе,"Злаћенима да пободу ножи,"А не знаду, на коме је царство;"Мене зову на поље Косово,"Да им кажем, на коме је царство."Кол'ко Марко тежио на правду,Тол'ко моли Јевросима мајка:"Марко сине једини у мајке!"Не била ти моја рана клета,"Немој, сине, говорити криво"Ни по бабу, ни по стричевима,"Већ по правди Бога истинога;"Немој, сине, изгубити душе;"Боље ти је изгубити главу,"Него своју огр'јешити душу."Узе Марко књиге староставне,Па опреми себе и Шарина,Шарину се на рамена бациОтидоше у Косово равно.Кад су били краљеву шатору,Рече таде Вукашине краље:"Благо мене до Бога милога!"Ето мене мога сина Марка,"Он ће казат, на мене је царство,"Од оца ће останути сину."Марко слуша, ништа не говори,На шатора не окреће главу.Кад га виђе Угљеша војвода,Тад' Угљеша ријеч говорио:"Благо мене! ето ми синовца,"Он ће казат', на мене је царство;"Кажи, Марко, на мене је царство,"Оба ћемо братски царовати."Шути Марко, ништа не бесједи,На шатора не окреће главу.Кад га виђе војевода Гојко,Таде Гојко ријеч говорио:"Благо мене! ето ми синовца,"Он ће казат', на мене је царство;"Кад је Марко још нејачак био,"Ја сам Марка врло миловао,"У свилена њедра увијао,"Кано красну од злата јабуку;"Куд сам гође на коњу ходио,"Све сам Марка са собом водио;"Кажи, Марко, на мене је царство,"Ти ћеш, Марко, први царовати,"А ја ћу ти бити до кољена."Шути Марко, ништа не говори,На шатора не окреће главу,Право оде бијелу шатору,Ка шатору нејака Уроша,Догна Шарца цару до шатора,Онђе Марко Шарца одсједнуо.Кад га виђе нејаки Урошу,Лако скочи са свил'на душека,Лако скочи, паке проговори:"Благо мене! ето мога кума,"Ето кума, Краљевића Марка,"Он ће казат' на коме је царство."Руке шире, у грла се грле,У бијело цјеливају лице,За јуначко питају се здравље,Па сједоше на свил'на душека.Тако мало време постајало,Данак прође, тавна ноћца дође;Кад у јутру јутро освануло,И пред црквом звона ударише,Сва господа дошла на јутрење,У цркви су службу савршили,Изљегоше из бијеле цркве,У столове пред цркву сједнули,Шећер ију, а ракију пију,Марко узе књиге староставне,Књиге гледа, а говори Марко:"А мој бабо, Вукашине краљу!"Мало л' ти је твоје краљевине?"Мало л' ти је? Остала ти пуста!"Већ с' о туђе отимате царство."А ти стриче, деспоте Угљеша!"Мало л' ти је деспотства твојега?"Мало л' ти је? Остало ти пусто!"Већ с" о туђе отимате царство."А ти стриче, војевода Гојко!"Мало л' ти је војводства твојега?"Мало л' ти је? Остало ти пусто!"Већ с' о туђе отимате царство."Видите ли, Бог вас не видио!"Књига каже, на Урошу царство,"Од оца је остануло сину,"Ђетету је од кољена царство."Њему царство царе наручио"На самрти, кад је починуо."Кад то зачу Вукашине краљу,Скочи краљу од земље на ноге,Па потрже злаћена ханџара,Да убоде свога сина Марка,Бјежи Марко испред родитеља,Јер се њему, брате, не пристојиСа својим се бити родитељем,Бјежи Марко око б'јеле цркве,Око б'јеле цркве Самодреже,Бјежи Марко, а ћера га краљу,Док су трипут коло саставилиОко б'јеле Самодреже цркве,Готово га бјеше сустигао,Ал' из цркве нешто проговара:"Бјеж' у цркву, Краљевићу Марко!"Видиш, ђе ћеш данас погинути,"Погинути од свог родитеља,"А за правду Бога истинога."Црквена се отворише врата,Марко бјежи у бијелу цркву,За њиме се врата затворила.Краљ допаде на црквена врата,По диреку удари ханџаром,Из дирека крвца покапала,Тад' се краље био покајао,Те је ријеч био говорио:"Леле мене до Бога једнога!"Ђе погубих свога сина Марка."Ал' из цркве нешто проговара:"А чујеш ли? Вукашине краље!"Ти нијеси посјекао Марка,"Већ пос'јече Божјега анђела."На Марка је врло жао краљу,Те га љуто куне и проклиње:"Сине Марко, да те Бог убије!"Ти немао гроба ни порода!"И да би ти душа не испала,"Док Турскога цара не дворио!"Краљ га куне, цар га благосиља:"Куме Марко, Бог ти помогао!"Твоје лице св'јетло на дивану!"Твоја сабља сјекла на мејдану!"Нада те се не нашло јунака!"Име ти се свуда спомињало,"Док је сунца и док је мјесеца!"Што су рекли, тако му се стекло.

Deutsch

Uroš und die Mrnjavčevičen

Vier Heerlager stehn sich gegenüberAuf dem schönen weiten Amselfelde,Bei der weißen Kirche Samodreža:Eins ist Vukašins, des Königs Lager,Des Despoten Uglješa das zweite,Des Vojvoden Gojko ist das dritte,Und des Prinzen Uroš ist das vierte.Um die Herrschaft streiten sich die Fürsten,Trachten gar, einander umzubringen,Mit den goldnen Messern zu erstechen,Uneins sind sie, wem die Herrschaft zusteht.König Vukašin spricht: "Sie steht mir zu!"Der Despot Uglješ’: "Nein, sie steht mir zu!"Der Vojvode Gojko: "Sie steht mir zu!"Doch es schweigt der schwache Knabe Uroš,Ja, es schweigt das Kind, es spricht kein Wörtchen,Es getraut sich nicht vor den drei Brüdern,Den drei Brüdern, drei Mrnjavčevičen.Einen Brief schreibt Vukašin, der König,Schreibt den Brief und sendet einen BotenNach Stadt Prizren, nach der weißen Feste,Sendet ihn zu jenem Propst Nedeljko,Daß er nach dem Amselfelde kommeUnd er sage, wem die Herrschaft zusteht:Sterbend hat bei ihm der Zar gebeichtet,Hat von ihm das Abendmahl empfangen,Er verwahrt bei sich die alten Bücher.Einen Brief schreibt der Despot Uglješa,Schreibt den Brief und sendet einen BotenNach Stadt Prizren, nach der weißen Feste,Sendet ihn zu jenem Propst Nedeljko.Einen dritten Brief schreibt Herzog GojkoUnd entsendet einen schnellen Boten;Einen vierten Brief, den schreibt Prinz Uroš,Schreibt den Brief und sendet einen Boten.Alle vier, sie schreiben feine BriefeUnd entsenden ihre schnellen Boten,Jeder tut es heimlich vor dem ändern.Die vier Boten trafen nun zusammenIn Stadt Prizren, in der weißen Feste,An dem Sitz und Hof von Propst Nedeljko.Doch der Propst, der weilte nicht zu Hause,Sondern war beim Frühamt in der Kirche,War beim Frühamt, bei der heil'gen Andacht.So gewaltig sind die schnellen Boten,So gewaltig, Diener der Gewalt'gen,Daß sie von den Pferden nicht absaßen,Sondern diese in die Kirche trieben!Sie ergriffen die geflochtnen Peitschen,Und sie schlugen ein auf Propst Nedeljko:"Komm geschwind, du unser Propst Nedeljko,Komm geschwind zum ebnen Amselfelde,Daß du aussprichst, wem die Herrschaft zusteht;Sterbend hat bei dir der Zar gebeichtet,Hat von dir das Abendmahl empfangen,Du verwahrst bei dir die alten Bücher;Komme, oder du verlierst dein Leben!"Tränen weinte da der Propst Nedeljko,Weinte Tränen, und er sprach zu ihnen:"Setzt zurück, Gewalt'ge der Gewalt'gen,Bis wir hier den Gottesdienst beenden,Wird man wissen, wem die Herrschaft zusteht."Und so wichen sie zurück, die Boten.Als man dann den Gottesdienst beendetUnd die Menschen aus der Kirche strömten,Redete der greise Propst Nedeljko:"Meine Kinder, ihr vier mächt'gen Boten,Sterbend hat bei mir der Zar gebeichtet,Hat von mir das Abendmahl empfangen,Doch ich fragte ihn nicht nach der Herrschaft,Sondern nach von ihm begangnen Sünden.Aber reitet nach der Feste PrilipZu dem Hof des Königssohnes Marko,Ja, zu Marko, meinem alten Schüler.Er erlernte bei mir Schrift und Lesen,Und dem Kaiser diente er als Schreiber;Er verwahrt die uralt-alten Bücher,Und er weiß es, wem die Herrschaft zusteht.Ladet Marko nach dem Amselfelde,Marko w ird die reine Wahrheit sagen,Denn es furchtet Marko sich vor niemand,Niemand außer dem wahrhaft'gen Herrgott."Es begaben sich hinweg die Boten,Sie begaben sich zur Feste Prilep,Zu dem Hof des Königssohnes Marko.Als sie an den weißen Hof gekommen,Pochten sie ans Haustor mit dem Klopfer.Dies vernahm die Mutter Jevrosima,Und sie rief den Sohn herbei, Prinz Marko:"Lieber Marko, du mein teurer Junge,Horch, wer pocht ans Haustor mit dem Klopfer?Scheint mir so, als seien's Vaters Boten."Es erhob sich Marko, schloß das Tor auf,Und es neigten sich vor ihm die Boten:"Gott sei mit dir, Herr Gebieter Marko!"Marko streichelte sie mit den Händen:"Seid willkommen, meine lieben Kinder!Sind noch alle Serbenritter munterUnd die Fürsten und die Kön'ge tüchtig?"Es verneigten sittsam sich die Boten:"Herr Gebieter, Königssohn Prinz Marko,Munter sind sie alle, doch nicht friedlich:Schwer entzweiten sich die hohen HerrenAuf dem Amselfeld, der weiten Ebne,Bei der weißen Kirche Samodreža;Und sie streiten sich dort um die Herrschaft;Trachten gar, einander umzubringen,Mit den goldnen Messern zu erstechen;Uneins sind sie, wem die Herrschaft zusteht.Dich bestellen sie zum Amselfelde,Daß du aussprichst, wem die Herrschaft zusteht."Marko ging zurück ins Hofgebäude,Und er rief die Mutter Jevrosima:"Jevrosima, meine liebe Mutter,Es entzweiten sich die hohen HerrenAuf dem Amselfeld, der weiten Ebne,Bei der weißen Kirche Samodreža,Und sie streiten sich dort um die Herrschaft,Trachten gar einander umzubringen,Mit den goldnen Messern zu erstechen,Uneins sind sie, wem die Herrschaft zusteht;Mich bestellen sie zum Amselfelde,Daß ich sage, wem die Herrschaft zusteht."Wenn auch Marko nach der Wahrheit strebte,Bat ihn dennoch Mutter Jevrosima:"Marko, Sohn, du einziger der Mutter,Möge meine Milch dir nicht zum Fluch sein,Rede du, o Sohn, nicht falsch und unwahr,Nach dem Vater nicht, noch nach den Onkeln,Sondern nach der reinen Wahrheit Gottes!Sohn, verliere nicht das Heil der Seele!Besser ist's, das Leben einzubüßen,Als mit Schuld die Seele zu beladen."Marko nahm die uralt-alten Bücher,Machte sich bereit sowie den Šarac,Warf sich seinem Šarac auf die Schultern,Und sie zogen nach dem Amselfelde.Als sie nah dem Zelt des Königs waren,Redete nun Vukašin, der König:"Ach, wohl mir, bei meinem lieben Herrgott!Sieh, da kommt mein teurer Sohn, der Marko:Spricht gewiß, daß mir die Herrschaft zusteht,Und vom Vater wird der Sohn sie erben."Marko hörte es und sprach kein Wörtchen,Wandte seinen Kopf nicht nach dem Zelte.Als Vojvode Uglješ' ihn erblickte,Redete nun Uglješa die Worte:"Ach, wohl mir, da kommt mein Neffe,Spricht gewiß, daß mir die Herrschaft zusteht,Marko, sag, daß mir die Herrschaft zusteht,Und wir herrschen brüderlich gemeinsam!"Marko schwieg, er redete kein Wörtchen,Wandte seinen Kopf nicht nach dem Zelte.Als Vojvode Gojko ihn erblickte,Redete nun Gojko diese Worte:"Ach, wohl mir, da kommt mein Neffe,Spricht gewiß, daß mir die Herrschaft zusteht.Denn als Marko noch ein schwaches Kind war,Da liebkoste ich den Marko zärtlich,Barg ihn an der Brust in weicher SeideAls wie einen schönen goldnen Apfel,Und wohin ich immer auch geritten,Nahm ich Marko mit mir auf sein Bitten.Marko, sag, daß mir die Herrschaft zusteht,Dann sollst du als erster von uns herrschen,Und ich sitze dir zu deinen Knien!"Marko schwieg, er redete kein Wörtchen,Wandte seinen Kopf nicht nach dem Zelte.Er begab zum weißen Zelt sich weiter,Zu dem Zelt des schwachen Knaben Uroš,Trieb das Pferd heran zum Zelt des Herrschers,Und dortselbst saß Marko ab vom Šarac.Als der Knabe Uroš ihn erblickte,Sprang er munter auf vom seidnen Kissen,Munter sprang er und begann zu reden:"Ach, wohl mir, da kommt mein lieber Pate,Kommt mein Pate Königssohn Prinz Marko!Er wird sagen, wem die Herrschaft zusteht."Offner Arme nahten sie einander,Küßten freundlich sich aufs weiße Antlitz,Sie befragten sich nach der Gesundheit,Und sie setzten sich auf seidne Kissen:So hat es nur kurze Zeit gedauert,Es verging der Tag, die dunkle Nacht kam.Als frühmorgens dann der Morgen anbrachUnd die Kirchenglocken laut ertönten,Kamen alle edlen Herr'n zum Frühamt.In der Kirche ward der Dienst beendet,Und sie strömten aus der weißen Kirche,Setzten vor der Kirche sich an Tische,Und sie aßen Zucker, tranken Branntwein.Marko nahm die uralt-alten Bücher,Las darinnen und begann zu sprechen:"O mein Vater, Vukašin der König,Reicht dir nicht die eigne Königsherrschaft?Reicht sie nicht - sie möge dir veröden! -Daß um fremde Herrschaft ihr euch streitet?Du, mein Onkel, o Despot Uglješa,Reicht dir nicht dein eigenes Despottum?Reicht es nicht - es möge dir veröden! -Daß um fremde Herrschaft ihr euch streitet?Du, mein Onkel, o Vojvode Gojko,Reicht dir nicht die eigene Vojvodschaft?Reicht sie nicht - sie möge dir veröden! -Daß um fremde Herrschaft ihr euch streitet?Seht ihr denn nicht - mag euch Gott nicht sehen!Seht, hier heißt es: Uroš steht das Reich zu!Es ist ihm vom Vater überkommen,Kraft Geburt gehört dem Kind die Herrschaft,Ihm hat sie der Kaiser übertragen,Auf dem Sterbebett, eh' er verschieden."Als dies König Vukašin vernommen,Sprang er von dem Sitze auf die Füße,Und er zückte seinen goldnen Säbel,Um den Sohn, den Marko, zu erstechen.Marko floh dahin vor seinem Vater,Weil es, Bruder, nicht dem Sohne ansteht,Mit dem eignen Vater sich zu schlagen.Marko floh rings um die weiße Kirche,Um die weiße Kirche Samodreža,Marko floh, und ihn verfolgt' der König,Bis sie dreimal dort den Kreis vollendetUm die weiße Samodreža-Kirche.Marko ward fast eingeholt vom König,Doch da rief es aus der weißen Kirche:"In die Kirche, Königssohn Prinz Marko!Andernfalls w irst du noch heute fallen,Fallen von der Hand des eignen Vaters,Für die Wahrheit des lebend'gen Gottes!"Hiernach tat sich auf die Kirchenpforte,Marko floh nun in die weiße Kirche,Und es schloß sich hinter ihm die Pforte.Doch der König stürmte zu der Türe,Und er stieß den Säbel in den Pfosten.Aus dem Pfosten tropfte Blut herunter.Da bereute Vukašin, der König,Und hob an und redete die Worte:"Weh m ir Armem, bei dem einen Herrgott,Daß ich Marko, meinen Sohn, erschlagen!"Doch da rie f es aus der weißen Kirche:"Aber höre, Vukašin, о König!Du erstachst nicht deinen Erben Marko,Sondern du erstachst den Engel Gottes."Da erfaßte schwerer Zorn den König,Daß er Marko schalt und w ild verfluchte:"Marko, Sohn, о daß dich Gott erschlage!Mögst du weder Grab noch Nachwuchs haben!Möge dir die Seele nicht entweichen,Ehe du gedient dem Türkenkaiser!"Flucht der König, so segnet der Kaiser:"Pate Marko, daß dich Gott beschütze!Dein Gesicht, es strahle hell im Rate!Und dein Säbel schneide gut im Kampfe!Über dir, da finde sich kein Recke!Und dein Name sei in aller Munde,Rings, solange Mond und Sonne scheinen!"Was sie sagten, ist ihm widerfahren.

Übersetzt von Stefan Schlotzer