Noć skuplja vijeka

Pesma „Noć skuplja vijeka“ zauzima posebno mesto u Njegoševom stvaralaštvu jer predstavlja njegov jedini pokušaj ljubavne lirike. Upravo zbog toga ona je često tumačena kao retko svedočanstvo o unutrašnjem sukobu između pesnika i vladike, između ličnog osećanja i istorijske uloge koju je Njegoš nosio.

Ivo Andrić u svom eseju o Njegošu navodi da je pesnik sam spalio ovu pesmu, ne želeći da bude sačuvana:

„Jedini svoj pokušaj ljubavne poezije Njegoš je spalio sam. Uzalud je njegov ađutant tražio da mu da tu pesmu, da je prepiše. Njegoš je odbio rečima: ‘A kako bi to izgledalo: Vladika, pa piše pesmu o ljubavi? Ne dam!’ I ta uboga, nesuđena radost spaljena je na istom oltaru na kome su prinesene tolike žrtve“, komentariše Andrić.

Sličnu misao iznosi i Isidora Sekulić, naglašavajući da Njegoševa osećanja nisu mogla da se razviju u pravi ljubavni život. Ona piše da:

„Vladičine ljubavi nisu bile ni ljubavni život, ni ljubavne veze, nego kurjačka glad i zasićenje.“

Zbog toga se „Noć skuplja vijeka“ često čita kao retki, gotovo potisnuti trenutak Njegoševe lične lirike – trenutak u kome se iza istorijske i duhovne figure vladike nazire pesnik koji govori o ljubavi.

Izvor:

Ivo Andrić, Njegoš kao tragični junak kosovske misli, Beograd.

Isidora Sekulić, Njegošu – knjiga duboke odanosti, Beograd.

Original

[ćir] [lat]

Ноћ скупља вијека

La douceur de l’haleine de cette deessesurpassait tous les parfums de l’Arabie heureuse

Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече испод поља звјезданије у прољећну тиху вече, сипље зраке магическе, чувства тајна нека буди, те смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди.Над њом зв'језде ројевима брилијантна кола воде, под њом капље ројевима зажижу се ројне воде; на грм славуј усамљени армоничку пјесну поје, мушице се огњевите ка комете мале роје.Ја замишљен пред шатором на шарени ћилим сједим и с погледом внимателним сву дивоту ову гледим. Чувства су ми сад трејазна, а мисли се разлетиле;красота ми ова божа развијала умне силе.Него опет к себе дођи, у ништавно људско стање, ал' лишено свога трона божество сам неко мање; претчувствијем неким слатким ход Дијанин величави душу ми је напојио све њен в'јенац гледим плави,О насљедство идејално, ти нам гојиш бесмртије, те са небом душа људска има своје сношеније! Слух и душа у надежди пливајући танко пазена ливади движенија до њих хитро сви долазе! Распрсне ли пупуљ цв'јетни али кане роса с струка –све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука; затрепте ли тице крила у бусењу густе траве, стрецања ме рајска тресу, а витлења муче главе.Тренућ ми је сваки сахат - моје време сад не иде; силе су ми на опазу, очи бјеже свуд да виде.Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети –завид'те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети!Ход је вилин млого дични на Аврорин када шеће, од сребрног свога прага над прољећем кад се креће;зрак је виле младолике тако красан ка Атине, огледало и мазање презиру јој черте фине.Устав луно, б'јела кола, продужи ми часе миле, кад су сунце над Инопом уставити могле виле.Прелесницу како видим, загрлим је кв бог вели, уведем је под шатором к испуњењу светој жељи.При зракама красне луне, при свјећици запаљеној пламена се споји душа ка душици раскаљеној и цјеливи божествени душу с душом драгом слију. Ах, цјеливи, божа мана, све прелести рајске лију!Цјелителни балсам свети најмирисни аромати што је небо земљи дало на усне јој стах сисати.Совршенство творенија, таинствене силе боже, ништа љепше нит' је када нити од ње створит може! Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи –од тисуће што чувствујем једну не знам сада рећи! Сњежана јој прса округла, а стрецају светим пламом, дв'је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом; црна коса на валове низ рајске с игра груди... О дивото! Чудо смртни ере сада не полуди! Б'јела прса гордија су под црнијем валовимано планина гордељива под вјечнијем сњеговима на излазак кад је сунца са равнине цв'јетне гледим, кроз мрежицу танке магле величину кад јој сл'једим. Играм јој се с јабукама два свијета срећна важе,к восхиштењу бесмртноме лишеника среће драже; зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе... Друге среће, мало важне, за њу би да, и све славе. Не мичу се уста с устах цјелив један ноћи ц'јеле!Јошт се ситан не наљубих владалице виле б'јеле; свезала се два погледа магическом слатком силом, као сунце с својим ликом када лети над пучином.Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу, тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу!

Deutsch

Die Nacht, wertvoller als Leben

La douceur de l’haleine de cette deessesurpassait tous les parfums de l’Arabie heureuse

Die blaue Luna mit klarem Antlitz aus herrlicher Schönheit grüßt, unter sternerfülltem Feld sie am stillen Frühlingsabend fließt, sie vergießt magische Strahlen, manch' geheimes Gefühl ergreift, weshalb sterblicher durst'ger Blick in diesem süßen Reiz rumstreift.Über ihr in Schwärmen Sterne diamant'ne Reigen führen, unter ihr sich Tropfen schwärmend auf dem Wasser zuhauf rühren; die Nachtigall lässt singend aus dem Busch das Herz erwärmen und kleinen Kometen ähnlich, Glühwürmchen umherschwärmen.Vor dem Zelt, auf buntem Teppich sitze ich in Gedanken, derweil meine scharfen Blicke in dieser Schönheit herumschwanken. Sinne sind mir völlig nüchtern, Gedanken außer Rand und Band;Gottes Schönheit mir nun völlig nimmt in Anspruch den Verstand. Solle ich zu mir zurückkehren, ins nichtige Menschentum, doch beraubt meines Thrones, eine kleine Gottheit bin ich nun; mit Vorgefühl, einem süßen, Dianas Gang in vollem Glanzmir die durstige Seele tränkte - ich schaue ihren blauen Kranz. Oh, du ideales Erbe, das die Unsterblichkeit ernährt, womit den Bund mit dem Himmel die Menschenseele nun erfährt!Gehör und Seele, voller Hoffnung, sind sich über Vieles klar: Sie nehmen nun auf der Wiese jede Regung spornstreichs wahr!Öffnet sich die Blumenknospe, oder Taus Tröpflein fällt, das in meinem Gehör donnert, wie Getöse in mir gellt, wenn Vögelchens zarte Flügel erzittern im dichten Rasen. es schaudert mich paradiesisch, Schwingungen den Kopf erfassen. Ein Augenblick ist jede Stunde - meine Zeit bleibt jetzt stehen;meine Kräfte sind auf Lauer, die Augen irren - um zu sehen. Sieh plötzlich die schöne Elfe, die leichtfüßig zu mir rennt; Unsterblichen, seid mir neidisch auf diesen heiligen Moment! Dieser Elfe leichter Gang ist gleichwie wenn Aurora schreitet, wenn von ihrer Silberschwelle sie über den Frühling gleitet;der jungen Elfe schönes Antlitz dem der Athene tut Genüge, den Spiegel und all Schmieren verachten seine feinen Züge. Halt an, Luna, den weißen Wagen, verlängere mir die Wonne, so wie die Elfen über Sinop hielten einmal auf die Sonne.Sie steht vor mir und ich schließe in Umarmung sie beseelt, den heil'gen Wunsch zu erfüllen, ich führe sie in das Zelt.Die Flamme der Kerze flackert, die herrliche Luna scheint; die feurige Seele und die Aufgetaute sind vereint.

Gottes Küsse zwei liebe Seelen zusammenschließen. Ach, Küsse, Gottes Manna, Edens Schönheiten ergießen! Den heil'gen Balsam und die besten Aromaten aller Sippen,die der Himmel gab der Erde, ich sauge von ihren Lippen. Vollkommenheit der Genesis; Gottes Kräfte, die nie schlaffen, nichts Schöneres als sie schufen- und würden es auch nicht schaffen! Süß ist ihr kleines Mündchen, engelhaft die prallen Wangen, von tausenden Gefühlen kann ich mit Worten nicht eins fangen! Ihre runden weißen Brüste mit feurigem Heiligschein süß verlockend sich erhärten, wie Äpfel aus Elfenbein; ihr schwarzes Haar in Wellen die Edens Brüste spielend schmückt … O Herrlichkeit! Sterblicher, werde davon nicht verrückt! Stolzer sind die weißen Brüste unter den schwarzen Wellen, als der stolze Berg, der ragt unter ewigen Schneefällen, den ich bei dem Sonnenaufgang aus dem Blumental betrachte, durch das dünne Netz des Nebels seine Größe begutachte. Ich spiele mit ihren Äpfeln - zwei glückliche Welten zücken, zur unsterblichen Entzückung den Glücklosen zu beglücken; den Schweiß ich mit ihrem Haar wische ab mir vom Gesicht... Ich würd' ihr geben all mein Dasein, all meines Ruhmes Licht. Unsre Münder sich nicht trennen - ein Kuss hielt die ganze Nacht! Doch ich bin noch nicht gesättigt von Küssen und all der Pracht; zwei Blicke sind verbunden durch eine Kraft, die magisch, hehr, wie die Sonne mit ihrem Abbild, wenn sie gleitet übers Meer. Die Macht der Luna geht an Phoebus zur ersten Morgenstunde und meine junge Schöne ist aus den Augen mir verschwunden!

Übersetzung: Johann Lavundi

Ноћ скупља вијека

La douceur de l’haleine de cette deessesurpassait tous les parfums de l’Arabie heureuse

Izvor:

Johann Lavundi: Von A bis Z. Acht Jahrhunderte serbischer Poesie. Banatski kulturni centar, 2017.