Међу својима
У мом срцу поноћ. У њој каткад тињаМис'о да још живиш, мој пределе млади.Моја лепа звезда, мајка и робиња,Боже! шта ли данас у Србији ради?
Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте.Оживеле воде, ђурђевак и руже.И мирише земља која стално растеУ гроб и тишину, мој далеки друже.
Једно твоје вече. Идеш кући спороУлицама страха, и душа ти јеца.Твоје гладне очи, моја дивна зоро,Храни љубав мајке: "Нека живе деца".
Улазиш у собу. Сузе те већ гуше.А два наша цвета из четири ратаУ твоме су крилу, образе ти суше:"Мама, зашто плачеш? Је л' писао тата?"
У велике патње, невино питањеДуби дубљу рану: плач ти тресе груди...Напољу је видно, као пред свитање.К'о да ће се дићи гробови и људи.
Скупила си сузе у косе детиње.Све вас гледам сада крај гозбе сироте.Лице ти се ведри: то душа светињеЉуби твоје чело, мој сјајни животе.