Funkcije i počasne titule

Vladika (biskup): u pravoslavnoj crkvi naziv „vladika“ označava episkopa (biskupa). U Crnoj Gori je, zbog specifične društvene organizacije, sve do Njegoševe smrti (1851) vladika bio ne samo crkveni poglavar, već je još od vremena Danila, zahvaljujući svom duhovnom autoritetu, nosilac određene političke moći i simbol ideje jedinstva koje nadilazi plemenske suprotnosti.

Danilo i njegovi naslednici na taj su način pripremali stvaranje crnogorske države.

Serdar: starešina nahije, upravne oblasti koja može obuhvatati više plemena.

Vojvoda: u osnovi vojni zapovednik; prvobitno je verovatno biran na plemenskoj skupštini. Kasnije je ova čast često postajala nasledna u porodici, kao i titule serdara i kneza. Često se koristila i kao naziv za plemenskog vođu.

Knez: u srednjem veku starešina sela; u plemenskom uređenju, prema kojem se pleme sastoji od više bratstava, knez je prvobitno bio poglavar jednog takvog bratstva. Prema Vuku Karadžiću, po časti se nalazio na trećem mestu (posle serdara i vojvode).

Uostalom, ove funkcije i titule nisu ni regionalno ni vremenski uvek imale isti, jasno određen sadržaj. Nasleđivanjem unutar porodice vremenom su mogle da se svedu na puke počasne titule. Nosioci ovih zvanja, ali i drugi ugledni predstavnici plemena i bratstava, sastajali su se u Crnoj Gori na poziv vladike, kako bi raspravljali i odlučivali o važnim zajedničkim pitanjima.

Vladika Danilo: iz plemena Njeguši, oko 1670–1735. Za vladiku je posvećen 1700. godine. Razvio je snažnu političku aktivnost, posebno u spoljnoj politici, oslanjajući se najpre na Rusiju Petra Velikog, a kasnije i na Veneciju. Time je među planinskim plemenima stekao veći autoritet i političku moć. Zbog događaja koji mu se pripisuje kao „istraga poturica“ (uništenje Turaka) vidi uvod. Od Danila je episkopska čast ostala u porodici Petrović, iz koje potiču i svetovni vladari Crne Gore (knjaz Danilo 1851–1860, Nikola 1860–1918, od 1910. kralj Crne Gore).

I ostale osobe (pojedinosti, gde je potrebno, u komentarima) – kako su pokazali P. Popović, a u novije vreme i R. Dragičević – ili su istorijski dokumentovane ili žive u narodnom pamćenju kroz pesme i predanja. Izuzetak predstavlja slepi iguman Stefan, za koga se iz vremena Danila ne može pronaći istorijska potvrda.

Inače, Njegoš, kao izvanredan poznavalac istorije i usmenog predanja svoje zemlje, čak je i kod sporednih likova i sitnih pojedinosti nastojao da ne naruši istorijsku verodostojnost. Kada je reč o Vuku Mandušiću, moguće je da se radi o drugoj osobi, a ne o istoimenom uskoku koji je poginuo još 1648. godine i koji se slavi u mnogim narodnim pesmama.

Petrović Njegoš, Petar II. Der Bergkranz. Einleitung, Übersetzung und Kommentar von A. Schmaus. München: Verlag Otto Sagner; Belgrad: Prosveta Verlag. 1963