Хасанагиница
Шта се б'јели у гори зеленој?Ал' је снијег, ал' су лабудови?Да је снијег, већ би окопнио,лабудови већ би полетјели.Нит' је снијег нит' су лабудови,него шатор аге Хасан-аге;он болује од љутијех рана.Облази га мати и сестрица,а љубовца од стида не могла.Кад ли му је ранам' боље било,он поручи вјерној љуби својој:„Не чекај ме у двору бјелому,ни у двору, ни у роду мому“.Кад кадуна рјечи разумјела,још је јадна у тој мисли стала,јека стаде коња око двора;тад побјеже Хасанагиницада врат ломи кули низ пенџере;за њом трче дв'је ћере дјевојке:„Врати нем се, мила мајко наша!Није ово бабо Хасан-ага,већ даиџа Пинторовић беже“.И врати се Хасанагиница,тер се вјеша брату око врата:„Да, мој брате, велике срамоте,гдје ме шаље од петоро дјеце!“Беже мучи, ништа не говори,већ се маша у џепе свионеи вади јој књигу опрошћења,да гре с њиме мајци унатраге.Кад кадуна књигу проучила,два је сина у чело љубила,и дв'је ћере у румена лица,а с малахним у бешици синкомодјелит се никако не могла;већ је братац под руке узеои једва је с синком раставио,тер је меће к себи на коњица,с њоме греде двору бијелому.У роду је мало врјеме стала,мало врјеме, ни недељу дана.Добра када и од рода добра,добру каду просе са свих страна,а највише имотски кадија.Кадуна се брату своме моли:„Ај тако те не желила, брацо,немој мене дават ни за кога,да не пуца јадно срце мојегледајући сиротице своје“.Али беже ништа не хајаше,већ њу даје имотском кадији.Још кадуна брату се мољашеда напише листак бјеле књиге,да је шаље имотском кадији:„Ђевојка те љепо поздрављаше,а у књизи љепо те мољаше:кад покупиш господу сватове,и кад пођеш њеном бјелу двору,