ЛИЦА:
ОТАЦ
СТАРИЈИ
MAJKA
МЛАЂИ СИНЧИЋ
СТАРИЈА
ИЗВРШИТЕЉ
МЛАЂА ЋЕРЧИЦА
АДВОКАТСКИ ПИСАР
ЖАНДАРМ
II
(Деца обучена да бог сачува, искрпљена по туру и коленима, у оделу прекројеном и исхабаном, сруче се у собу.)
ОТАЦ: Кажите децо: драгичка!
ДЕЦА: Драгичка!
ОТАЦ: Путујемо, идемо на пут!
ДЕЦА: Живео!
ОТАЦ: Је л' волите да путујете?
ДЕЦА: Волимо!
ОТАЦ: Тако. Е то је лепо од вас. А где би ти, кићо (најмлађем), волео да путујеш, на пример?
МЛАЂИ: Ја у Земун.
ОТАЦ: Ти немаш великих претензија и то је лепо од тебе! (Старијем): А ти?
СТАРИЈИ: Ја у Врању.
ОТАЦ: Врло добро, то је и онако уз пут кад се пође у Земун. (Млађој): А ти, где би ти волела да путујеш? МЛАЂА: Ја, тата, у Италију. Тако бих волела да путујем у Италију.
ОТАЦ: Сасвим. Италија је лепа земља, треба тамо да путујемо.
МЛАЂА: Па зар ћете ме водити?
ОТАЦ: Разуме се. Ајде, спреми се!
МЛАЂА: (Скаче весело.): Јаој, ала је то дивно, путоваћу у Италију.
ОТАЦ (Старијој): А ти?
СТАРИЈА: Ја бих тако волела у Швајцарску.
ОТАЦ: у Швајцарску?
МЛАЂА: Она, знате, има зимски капут по зато воли да иде у Швајцарску, а ја немам па зато волим да идем у Италију.
ОТАЦ: Ићи ћемо и у Швајцарску, и у Италију, и у Земун, и у Врању. "Ајде, ајде спремите се, пакујте се!
ДЕЦА: Живео! (Хоће да пођу.)
ОТАЦ: Стојте! Поведите и мајку, нек' се и она спакује.
МАЈКА: Ама остави ти мене. Ето ти деца, па их залагуј.
ОТАЦ: Поведите мајку кад вам кажем, иначе нећемо путовати.
ДЕЦА (Опколе мајку и гурају је у другу собу.): 'Ајде, болан, немој да поквариш, ајде, ајде, ајде!...
ОТАЦ (Сам, шета крупним корацима.): Одиста, била би то дивна ствар кад би се човек могао тако послужити уображењем. Одем, на пример, кућевласнику и кажем му: Добар дан, газда! Дошао сам да вас замолим да уобразите да сам вам платио кирију.
МАЛИ (на вратима): Тата, могу ли ја да поведем Хектора?
ОТАЦ: Поведи, брате, дабоме да га поведеш.
МАЛИ (Повуче се.)
ОТАЦ (Наставља размишљање.): Или, одем, рецимо, господину министру...
МЛАЂА (на вратима): Татице, је л' могу да понесем и моју лутку?
ОТАЦ: Ама понеси, разуме се, и лутку, и обруч, и све понеси, све!
МЛАЂА (Повуче се.)
ОТАЦ (Наставља размишљање.): Одем, рецимо, господину министру и кажем му...
МАЈКА (на вратима): Кажи ми, човече, још једанпут, је л' озбиљно да пакујем?
ОТАЦ: Разуме се, најозбиљније пакуј.
МАЈКА: Шта?
ОТАЦ: Све, све што имамо у кући, све!
МАЈКА: И твој зимски капут?
ОТАЦ: Он је, истина, сав исцепан, али даћемо га у Италији да се окрпи.